Иако је попис становништва планиран за јесен наредне године, ненадано већ је отпочела нека врста старо/нове расправе о будућем националном изјашњавању становника Војводине. И прије 10 година, у претходном попису агитовало се порукама с билборда „Ја сам Војвођанин(ка) (уз то и Европљанин)“ не би ли се таквим, у смислу националности, изјаснило што више Војвођана. За нове билборде је још рано, али мале аутономашке странке окупљене око Војвођанског фронта већ су пустиле у етар питање „националност Војвођанин“. Надлежни министар је показала спремност за дијалог о томе, у њеном стилу јербо тако демократија налаже.
Први циљ оваквог настојања је да се Војвођанин од стране Републичког завода за статистику (РЗС) евидентира као национална припадност, уз осталих педесетак (Срби, Енглези, Чеси, Мађари…), а не да се обради под категоријом „регионална припадност“ (као раније) или, још горе, у рубрикама „остали“ или „непознато“. Ако би „националних Војвођана“ било у неком знатнијем броју (бар неку стотину хиљада), подгријали би се политички, а заправо суштински циљеви аутономашких странака: имамо нацију Војвођане – хоћемо републику. Историја казује да се то добрим завршило не би.
Устав одређује да је „изражавање националне припадности слободно“ и необавезно (чл. 47), што значи: могу онако како се осјећам – Сремцем, Далматинцем или Новосађанином, на примјер, па зашто онда не могу да се изјасним као Војвођанин?
Одговор је може јер се у „пописници“, у рубрику националност, уноси жељено изјашњење грађанина (чак и Марсовац, на примјер), али се оно не може сматрати националном, већ регионалном (географском) припадношћу. Тако га РЗС и књижи. На попису 2011. се као Војвођанин, Шумадинац, Београђанин итд, дакле географски, изјаснило око 30.000 грађана.
Појам народ (нација) није дефинисан нашим правом, али јесте национална мањина (чл. 2 Закона о заштити права и слобода националних мањина). То је група која се од већине (Срби) разликује по обиљежјима попут језика, културе, етницитета, поријекла, вјере. Уз то, њени припадници имају свијест о таквом заједничком националном идентитету.
Како су се досад само војвођански етнички Срби залагали за војвођанску нацију, за разлику од Мађара, Словака или Хрвата, на примјер, здраворазумски је поставити питање: а по чему се то онда „етнички Војвођани“ разликују од Срба (осим по малобројности)? Ни по језику, вјери, култури, традицији…па шта је онда њихова посебност? Једино то што живе на сјеверу Србије, а то је сфера географије, не антропологије.
Дакле, „ја сам Војвођанин“ не може бити национално изјашњење или припадништво националној мањини, али не због недовољне бројности (Ашкалија је неколико стотина па их је држава признала као националну мањину), него просто зато што не постоје лична ни колективна својства различита од српског народа.
Такође, Србија је „држава српског народа“ (и свих њених грађана, чл. 1 Устава), а то говори да Устав не допушта предузимање мјера којим би се разбијао (дезинтегрисао) српски народ у његовој матичној држави. Административно увођење, декретом, нове националне категорије Војвођанин свакако би имало негативно дејство по целовитост српског народа. Националност треба прво објективно да постоји не би ли се признала, а не обратно, да се вјештачки ствара непостојећа нација.
Одрастао сам и живим у Бачкој па се осјећам и Војвођанином и Бачванином, уз то сам и Сарајлија по рођењу, док ми је поријекло створило можда и најпоноснији осјећај да сам Личанин (иако нисам ни живио у Лици), али је све то (само) регионална припадност једног обичног грађанина, по националности Србина.
Слободан Орловић
Извор: balkanskageopolitika.com
