Пише: Војислав Дурмановић
Руда јадарита је камен на којем је посрнула Вучићева тринаестогодишња клијентелистичка стабилократија, а могло би се рећи да је опирање експлоатацији исте у доњем току Дрине принудним расељавањем и разарањем локалних заједница зарад корпоративних интереса садржалац који обједињује све струје тренутног бунта на улицама Србије. Када је августа 2024. фитиљ такве побуне био упаљен, један од упамћенијих транспарената са масовног протеста у Београду гласио је: ,,Ни грумен руде ЕУ окупатору – Рио Тинто марш из Србије”. Међутим, таква порука сместа је била засута хистеричним примедбама из наводно еколошких организација проевропске провенијенције, оних које Рио Тинто у најбољем случају називају мултинационалном компанијом, док свакој кинеској инвестицији прибијају жиг малигног, оријенталног, аутократског утицаја (у маниру Н1 која је дизала панику чак и око донираних вакцина), а које су пролетос аплаудирале малограђанским месечарењима опозиционих активиста до Брисела и Стразбура, како је нужан отпор ,,сваком империјализму” који прети добробити грађана Србије, био он евро-амерички или руско-кинески.
Војислав Дурмановић: Србија, усамљена, али блистава звијезда
Откако је српско радништво пред неолибералним реформама попут краља Лира абдицирало у корист своје деце и њиховог тобожњег благостања на путу ка ЕУ, баш оној која, док се млади рођени раних 2000-их буне по универзитетима, убрзано окоштава у антируски војни блок, из исте те либералне кухиње у којој је скувана хладноратовска мантра о два тоталитаризма сервира нам се најновија мистификација. Овог пута то је она о реципроцитету источног и западног, назови мултинационалног капитала у потчињавању српске привреде, а следствено томе корумпирању политичке независности и урушавању остатка остатака друштва – при чему је јуриш на српски литијум, као појас за спасавање немачке аутоиндустрије у својој утакмици против кинеске, само завршна етапа. Пре и после свега, Србија више није, као 1999. године, држава под опсадом, већ дечје игралиште и паркић за псе у дебелом залеђу евроатлантског униполарног поретка, чије само законодавство умногоме зависи од тога како дувају ветрови што еснафског лобирања, што званичних и незваничних кластера бриселско-вашингтонских надвладара. Другосрбијански малограђани из шињела Латинке Перовић који пљују Вучића да је балкански Лукашенко никако да се запитају зашто магнати попут Рио Тинта своје монополистичке заставе никад нису поболи међу белоруске колхозе: биће да је тако јер је и претходница РТ, Рио Сава у Србију кофере довукла 2001. захваљујући петооктобарском програму ,,отварања свету” и ,,најкредибилнијим партнерима”.
Војислав Дурмановић: Губитничка времена траже губитничке митове
Јадар, Мачву, Семберију и Мајевицу од усуда канцерогене пустоши неће спасти либерално енџио баштованство, нити конзервативна тлапња о опанку и шајкачи, већ политика која би доследно стала за врат инвеститорском каубојству, тако што би располагање националним ресурсима одлучније ставила под стамену стегу закона и надзор државних установа, ако већ не беретку неког капетана Траореа, као у уједињеном Сахелу. При чему антилитијумски покрет, уместо класичног вертикалног модела деловања, неотпорног на хапшење, уцене и поткупљивост експонираних лидера и портпарола, има учити од супериорнијих директнодемократских принципа на којима је изнета студентска борба, а у брдима и пропланцима страдалног Подриња, руке у бици за урођено право на опстанак и будућност свој на своме здружити бесна омладина и ветерани, бивши непријатељи, са истом паролом да је странцима место напољу. Сада је нужно свезати заставу борбеног јединства са сваким ко је против копања литијума: међутим, онај ко иначе ћути о тржишном потчињавању земљама ЕУ и транзицији која нас је у то наручје бацила не као партнере, већ као ресурс западним газдама, морао би да ћути и о рудницима у Јадру и на Мајевици, тој Багдадској железници Урсуле фон дер Лајен, јер бити за Европу, а против рудника је као бити против дроге, а за стратешки савез са дилерима.
