Пре десетак година социолог Слободан Антонић, с којим не делим огромну већину ставова, објавио је чланак под насловом Изворна и пројектована Друга Србија у којем је анализирао гледишта интелектуалаца деведесетих окупљених око тзв. Београдског круга – Богдана Богдановића, Аљоше Мимице, Симе М. Ћирковића, Радомира Константиновића и др. (чијим сесијама је узгред буди речено као новопечени новинар антиратног Данаса присуствовао и мој отац). Антонић закључује да тадашњи српски критичари национализма (међу којима ни на видику није било Биљане Србљановић нити Николе Самарџића, садашњих перјаница атлантистичке елите, тада у ултранационалистичком табору) окупљени око борбе за политички и културни плурализам, а против самодеструктивног шовинизма који је и пречанске Србе, тобоже бранећи их од новог Јасеновца на крају ставио на коцку нису чинили исти фронт са хрватским, албанским и другим антисрпским националистима. Као знаковит пример наводи писање Ивана Чоловића у Борби 1993. којим се овај ограђује од једног памфлета хрватске емиграције у којем је цитиран, наводећи да је реч о криминализацији српске историје и Срба од Карађорђа до Милошевића наводно засноване на освајању територија и прогону несрпског становништва. Касније ће при полемици у Времену 2009. још један изворни другосрбијанац Љубиша Рајић поставити питање као поручено за тренутни европски контекст рата у Украјини: Смем ли да будем и против Милошевића и против ОВК и против НАТО-а? Смем ли уопште да критикујем САД и НАТО, или се то сматра светогрђем?
У октобру прошле године студенти у Београду организовали су петицију против именовања Драгослава Бокана, озлоглашеног пропагандисте, бившег команданта паравојске Бели орлови и епигона паганског мистика Драгоша Калајића за члана Савета Филолошког факултета због говора мржње и насиља према националним мањинама који дотични у таблоидним медијима промовише. Позивам читаоце на једноставан мисаони експеримент: да у скорашњим изјавама редовног професора новосадског Филозофског факултета Дина Грухоњића које је исти у Дубровнику само понављао, нпр. оној из јануарског интервјуа за Слободну Босну да је РС експеримент осуђен на пропаст у којем постоје једино фашисти, српску одредницу замене, рецимо, хрватском. Подсећа ли то икако на Боканову мрачњачку тлапњу о колективној одговорности Хрвата за геноцид у НДХ?
У чему је тачно разлика између опаске професора Грухоњића да су људи који живе у тој Републици Српској свесни да је то све неодрживо, ем што је монструзно јер је настала на начин на који је настала па се у енергетском смислу не може добро завршити изречене летос на Н1 и Боканове о страшној и језивој судбини наслеђеној из јасеновачке торбе хрватских србоубица и немогућности истинског покајања читавог овог несрећног, паклу препуштеног народа? Заменимо ли у тој реторици о Цркви Србије по њемунаводно формиране у 20. веку као експозитура Београда и светосављу националне одреднице – рецимо нпр. Младомуслиманска заједница Алије и Ченгића у шест кантона уместо Исламска вјерска заједница – добићемо нешто најприближније ратном дискурсу Биљане Плавшић. Можда би по узору на Шешеља, а у контексту тврдњи о “досрбљавању” Војводине, неку од будућих колумни о малигном утицају СПЦ могао да наслови Злочиначки српскоправославни пројекат стварања вештачке србијанске нације.
Не знам је ли Грухоњић у Дубровнику позивањем на сквотирање имовине СПЦ и грађана РС мислио на ону врсту добре зајебанције коју су 1993. у родној му Бањалуци Караџићеви СДС-овци применили над тамошњим Бошњацима, али њему је барем лако да са властитог, како каже, резервног положаја на буџету Републике Србије (која у поређењу са суседима делује као светионик волтеровске толеранције) и под плаштом универзитетске аутономије преко своје Аутономије убире додатна средства помоћу претњи добијених због таквих провокација. Погледамо ли његов текст у загребачкој Лупиги (у којој је управо аутор ових редова с пребивалиштем у РС објавио прве чланке о некажњеним злочинима над несрбима 1992. и 1993.) у којима повлачи вертикалу од Начертанија, уз Сретењски устав најлибералнијег документа српске државотворне традиције, до политичке хистерије 1990-1999. увидећемо колико је Чоловић био у праву када је устврдио да је повезивање доминантног српског идејног наслеђа кроз историју са погромашким злоделима деведесетих она црвена линија која раздваја искрене антинационалисте од србофоба.
Новосадски аутономаши као по правилу склони су игнорисању да вредности либерализма, секуларизма и феминизма у Војводини није зачела круна светог Стефана, већ најотреситији српски национални бунтовници: Милетић који је у Застави први писао да су начела радикалне левице најприкладнија српском народном духу, Владимир Јовановић, идеолог Уједињене омладине са девизом Уједињено српство и победа либерализма, те наследник им Јаша Томић који је уз Игњата Павласа председавао скупштином при чијем су сазивању жене први пут на словенском југу добиле право гласа. Барем је отворени брак Вучића са жутим тајкунима обесмислио нарицања о шестом октобру који увелико живимо тачно по плану, а покољ дванаест хиљада само деце у Гази на глобалну плану аргумент да је западни корпоративни империјализам мање зло од путиновског и кинеског јер потчињенима заузврат доноси слободу говора, људска права и Старбакс. Неко рече: да је Константиновић само знао да ће се на њега најпре позивати они чију је филозофију једнообразности разобличио, додуше не у србијанско-патријархалној, већ мителевропејско-малограђанској варијанти, којима је амблем против досрбљавања и крајњи цивилизацијски домет испијање крафт пива и шетање керова по Лиману. Ако је Данило Киш својевремено написао да је национализам пре свега колективна и појединачна параноја, попут оних о ватиканско-хомеинијевског завери против Срба и фалсе флаг операцијама иза српских злодела, шта би тек рекао за нимало блаже параноидне поремећаје који се тичу четничких творевина, српског света и Путинових тројанских коња појединих самозваних противника митоманије.
Војислав Дурмановић
Извор: Преокрет
