Пише: Војин Грубач
Уопште није спорно право посланика да напусте партије које, по њиховом мишљењу, не воде политику коју могу даље персонално подржавати. Међутим, ко ће од такве њихове одлуке имати штету или корист, вријеме ће показати.
Некад ће посланик с ауторитетом у јавности имати већу корист од партије коју је напустио. На другој страни, што се тиче посланика који су инкриминисани од стране јавности по разним поводима, њиховим одласком партија ће имати посланика мање, али и огромну политичку корист јер се ослободила баласта.
Одговоран партијски систем тежи консолидацији
Многи посланици који су прецијенили себе и своју улогу одрадиће овај мандат и нестати са политичке сцене као да их никада није било. Баш као што су неке партије напросто збрисане са политичке сцене јер су се стратешки или тактички тешко саплитале и на крају темељно потрошиле.
Војин Грубач: Експлозија реторичког муља и цивилизацијски одговор
Ма шта се дешавало на политичкој сцени, сваки одговоран партијски систем мора тежити консолидацији и стабилности.
Партије се увијек могу ојачати јаким и стручним кадровима или групама које ће им донијети већу могућност опстанка на политичкој вјетрометини. У реалности се то ријетко дешава, јер су партијски системи затворени, са изграђеним позицијама интереса појединаца и неформалних група (фракција), па се било какав новопридошли квалитетни кадар третира као „реметилачки фактор“.
Прије ће класични партијски колективи прихватити пад рејтинга партије, па чак и у драстичној форми, него што ће кооптирањем стручних лица из разних области кренути у подизање сопственог рејтинга. Углавном је то кључни разлог због којег је рејтинг партија нестабилан. Одређено вријеме стагнира, а потом неумољиво иде наниже, када у партијском тиму почињу страх и паника али не и брза реакција.
Аморфне партијске масе и друштвено ангажовани појединци
Паралелно с тим процесом, у Црној Гори све су присутнији квалитетни изванпартијски појединци који се појављују на друштвеној и јавној сцени као коментатори и аналитичари из разних области. Тренутно их има више од двадесет који имају запажене потенцијале, посебан угао гледања на друштвене појаве и процесе, и сви су жестоки противници криминалне хоботнице из времена владавине Мила Ђукановића.
Због неприхватљивог стања у којем се налази садашњи политички систем, они се природно намећу као критичари многих негативних појава које су се десиле послије 30. августа 2020. године, а којима је узрок херметична затвореност и неефективност партијских субјеката који неумољиво живе у паралелној стварности. Рецимо, како је могуће да, за пет година од рушења режима Ђукановића, и поред добијања свих руководећих мјеста по дубини у систему јавне управе и државним предузећима, има преко 20.000 корисника сумњивих диплома? Зар такви политички субјекти могу имати будућност?
У процјени ко ће у наредном периоду доминирати у обликовању јавног мњења — аморфне партијске масе или друштвено ангажовани појединци који су непотопљиви и који су све јачи и бројнији — јасно је да ће се друга варијанта наметнути као закономјерност. Врло је могуће да ће тај ангажман на крају довести до неког модела који ће доминантно утицати на ново ресетовање политичког система Црне Горе.
