Пише: Војин Грубач
Милан Кнежевић, челник ДНП- а, се својим поступцима љуљања Владе представио као нестабилан и непоуздан партнер садашњој парламентарној већини. Прије свега зато што је подложан утицајима и жељама оног дијела политичког подземља у којем и даље егзистира спона испреплетених криминалних и политичких интереса старих партнера: Ђукановића и Вучића.
Заштитник никога и ничега
Он се, поједностављено речено, понаша као лутка на концу Вучићевих амбиција да се представи као значајан регионални фактор, што је тешко остварљиво након чињенице да је Косово и Метохију, заједно са тамошњим Србима: брутално, бестидно и безосјећајно препустио на милост и немилост радикалном и антицивилизацијски оријентисаном режиму у Приштини.
Након таквог разарајућег геста према Србима на Космету, свака тврдња да предсједник Србије може бити заштитник било каквих националних интереса, а посебно Срба ван Србије, губи сваки политички и морални смисао. Том утиску не помаже ни чињеница да Вучић издашно финансира пропагандне механизме који га медијски представљају као наводног „заштитника Срба“. Пракса је, међутим, показала да он интересе Срба третира као робу за политичку трговину и трампу у замјену за подршку Запада за бар неко продужење сопствене власти.
Бити марионета такве политике и додатно везивати питање колектора у Ботуну за идентитетске теме значи дјеловати у духу политичке параноје онога ко такве инструкције даје.
Посрћући регионални лидери и њихове биједне марионете
У овој игри дестабилизације и унижавања Црне Горе не учествују само стари стратешки партнери Вучић и Ђукановић. Очигледно је да се у ту матрицу уклoпио и хрватски премијер Андреј Пленковић, чији политички изданак у Црној Гори представља Адријан Вуксановић, минијатурни политички патуљак Хрватске грађанске иницијативе. Вуксановић, попут кучета на ланцу хрли у Загреб истом брзином којом Милан Кнежевић галопира у Београд.
Посебно забрињава понашање министра вањских послова Ервина Ибрахимовића, који на хрватске захтјеве реагује као лобиста Загреба, а не као одговорни функционер државе Црне Горе. Умјесто да дипломатски одмјерено парира и одбаци већину неутемељених и безобразних захтјева Хрватске, он показује спремност на трајно попуштање пред ултиматумима званичног Загреба који су испуњени поганштином.
Јавност перцепира сљедећу слику- да Ибрахимовић пред Загребом стално клечи на кољенима и трепће, као да га је неко падобраном избацио на неко непознато мјесто гдје су га пријетећи дочекали гуштери, змије и шкорпије, па се кочи од страха.
Компензација промашаја на унутрашњем плану
Сопствене политичке промашаје на унутрашњем плану Вучић и Пленковић покушавају да компензују дјеловањем преко Црне Горе и својих локалних извршилаца, настојећи да на тај начин симулирају геополитичку „планетарну важност“. Слика је, благо речено, поражавајућа: поготово ако знамо да Брисел та два лика држи у статусу последњих рупа на свирали.
Ако се томе додају Албин Курти и Еди Рама- неспорни стратешки савезници Мила Ђукановића, као и њихови политички сателити међу албанским партијама у Црној Гори, круг неблагонаклоне политичке мреже око Црне Горе постаје потпуно јасан.
Рјешење за ову ситуацију се само намеће: напокон препознати ову колективну игру и одлучно је пресјећи, упућујући све актере да се баве сопственим државама и унутрашњим кризама, остављајући Црну Гору изван својих бизарних, провидних политичких експеримената. Народски речено, неопходно је тим умишљеним регионалним факторима „дати ногу у задњице“. То је једини исправни модел ка путу у ЕУ, ако власт има ту амбицију.
