Пише: Војин Грубач
Једанаести децембар ове године је био дан у којем је предсједник Србије, Александар Велики, ријешио да премаши све своје дневне рекорде по броју јавних наступа, којих иначе има сијасет.
Рецимо, током ове године, према подацима „Истиномјера“, од 1. јануара до 14. новембра имао је 349 медијских обраћања, што представља врло чудно медијско дјеловање. Ипак, 11. децембра 2025. је демонстрирао да тај ритам може бити и интензивнији: тога дана коментарисао је Црну Гору, БиХ, Македонију, Хрватску, Русију и Брисел. Чак ни медији под његовом контролом, који настоје да сваку његову изјаву претворе у ударни наслов, нису успјели да обухвате све поруке које је тога дана пласирао.
Поруке као „лекције“ региону, логичка неповезаност
Што се тиче Црне Горе, у медијама су доминирали наслови у којима „очитава лекције“ Милојку Спајићу, уз пропратне увредљиве текстове уперенe против црногорског премијера.
Војин Грубач: Катаклизма цивилног сектора лажних антифашиста
Ево тих наслова: „Вучић Спајићу очитао лекцију: Ми смо другачији- Србија сама доноси одлуке, а не чека инструкције из Брисела“, „Мали берзански спекулант у великој фотељи: Само у данашњој Црној Гори Спајић може бити премијер“. Тиме су обновљени острашћени и малициозни наративи који су се раније користили против митрополита Амфилохија. Сјетимо се наслова: „Амфилохије црта мету Вучићу на челу, по налогу Ђукановића“, или „Амфилохије спрема сачекушу за Вучића“!? Интересантно и сумануто, зар не?
Затим су у истом дану продужили наслови: „Вучић: нећу да глумим Црну Гору додворавајући се Хрватској, не могу да будем толико јадан“, или „Не могу толико јадан да будем као они: инсистирају на Морињу а не смију изговорити ријеч Лора“, све са поруком:„Вучић Спајићу: прво скочите па реците хоп“.
Међутим, овакви помамљени иступи остају идеолошки нејасни и логички неповезани, нарочито имајући у виду да управо Александар Велики годинама демонстрира политичко клечање пред Хрватском, чији званични дискурс никад није био лишен неоусташких тенденција.
Показатељ тог парадокса јесте и чињеница да је Црна Гора усвојила Резолуцију о Јасеновцу, Дахау и Маутхаузену, иако је он тврдио да се то неће догодити, док је парламент Србије одбио да усвоји Резолуцију о Јасеновцу – и готово извјесно је никада неће усвојити. Да не говоримо о томе да је на вишеструко поновљено питање од стране босанског водитеља Сенада Хаџифејзовића у интервјуу 2021. године: да ли се у Јасеновцу десио геноцид(?), рекао да „као председник државе нема право да то назове геноцидом“. Јадно, унижавајуће, зар не?
Проблеми положаја Срба у Хрватској и пљачка војвођанске земље
У својим полемикама Александар Велики се никад није осврнуо на бројне забрињавајуће процесе у Хрватској: више од 30.000 Срба који су, ради егзистенцијског опстанка и избјегавања шиканирања дјеце, узели римокатоличке документе; око 15.000 Срба који су у пописима постали „Хрвати православне вјероисповијести“; као и институционализовање тзв. Хрватске православне цркве на основу формуле преузете из НДХ. Игнорисање ових појава у Хрватској указује на дубоки раскорак између његове реторике и стварног односа према горућим националним питањима Срба, који су везани за обавезу поштовања елементарних људских права.
Исто се односи и на тврдње новинара Домагоја Маргетића да су хрватски тајкуни, путем коруптивних механизама, дошли до 300 хиљада хектара најквалитетније земље у Војводини – укључујући и земљиште које је наводно купио хрватски ратни зличинац Бранимир Главаш. Умјесто институционалног одговора, одузимања те земље због корупције и лажних тендера који су све то пратили, Маргетић је проглашен особом непожељном у Србији.
Брисел, Вашингтон и Охрид – стварна мјеста уступања
Иако критикује наводно додворавање Црне Горе Бриселу, Александар Велики се сагласио на Бриселски споразум, којим је, у замјену за никад реализовану Заједницу српских општина, практично препустио институционални простор сјевера Космета Приштини. Уз то, потписивао је и Вашингтонске споразуме, те прихватио Охридски, што је додатно ослабило позицију Срба на Косову и ограничило могућност заштите њихових права. Данас се због такве политике опширно крше национална и основна људска права Срба на сјеверу Космета, а Александар Велики пржи палачинке, прави сендвиче и другима свакодневно дијели лекције. Чудно понашање, зар не?
У таквом контексту, позивање на Морињ и Лору као примјере „понижења“ губи тежину у поређењу са унижавајућим стратегијским уступцима које је лично направио. Гдје је, да чудо буде веће, сопствена понижења и многобројне одлуке којима је унизио народ на чијем челу се налази, увијек проглашавао „победом“: доводећи грађане Србије у заблуду и трајно стање психозе и параноје.
Зато му није неопходно да држи лекције било коме. Умјесто тога, сврсисходније би било да клекне на кољена и да са сузама у очима моли грађане Србије за опроштај. Али и не само њих, већ и Србе на Космету које је брутално „пустио низ воду“, као и Србе у Хрватској. Понашање Александра Великог у свему томе је стандардно: кућа гори, а баба се чешља! Не само да се чешља, већ и трпа паризере у хљеб а уједно пржи палачинке на огњу који сатире кућу.
