Пише: Војислав Дурмановић
Кад ми неко каже – Еуропа! … Ја одмах чујем како из даљине гуде топови. А наше куће – како горе…
Дервиш Сушић, ,,Мајка”
,,Кад се ћаше по земљи Србији” пролетос, не би то само да би институције правне државе радиле свој посао, већ је отворило питање у чијем га то интересу, ако не грађанском и народном, дакле праведног друштва, онда заправо раде, односно ко то поставља правила политичке игре у Србији, чије компрадорске елите задњих тридесет година раде за друге, а краду за себе. Другим речима, начета је и проблематика оне анонимније, системске корупције у постприватизацијском пашалуку, чији су СНС-ови плаћени експерти тек шалтеруше, а уличарски батинаши пси чувари – у којем је динар инвеститорског профита, масно субвенционисан из буџета грађана Србије, светиња, а живот истих тих грађана, који су јесенас у Новом Саду чекали превоз до посла једнак нули. О вазалству Вучићеве банкротиране аутократије, још разговетније од руских обавештајних извештаја и хвалисања у Џерузалем посту о трговини смрћу са телавивском и кијевском хунтом, говори у јавности недовољно опажена, не било каква заједничка војна вежба Војске Србије са НАТО снагама под називом ,,Платинасти вук” овог месеца одржана у бази Југ код Бујановца, која је подразумевала и усавршавање антипобуњеничких операција, при чему су западњачки стручњаци српски професионалну војну силу додатно обучавали у тактици гушења масовних нереда.
Војислав Дурмановић: Губитничка времена траже губитничке митове
То што је ЕУ тзв. Пројекат Јадар уврстила у стратешке приоритете мора бити пренуће из малограђанског месечарења до Брисела (недалеко од којег је баш у априлу холандска полиција пребијала и пуштала вучјаке на пропалестинске студенте). Максима како Европа нема алтернативу и да је европски пут некакво питање вредности, а не рекетирања земаља кандидаткиња, док се преко половине грађана Србије противи евроинтеграцијама, више не може опстати у истом исказу са отпором рударским магнатима у Подрињу и Јадру, који ће, како ствари стоје, морати да се бране на Ибру, а не у Стразбуру. Иначе покрет српских студената не би био ни студентски ни народни, губи сваки историјски континуитет и са шездесет осмом, и са устанком на атинској Политехници 1973, и са антиимперијалним, антикомпрадорским бунтом против шаховог режима 1979, али и са глобалним отпором истребљивачком походу у Гази омладине на блокадама кампуса од Њујорка до Берлина.
Тај ,,младосрпски”, најпре уставно-патриотски покрет који су повели студенти није подвајао средства и циљ: самоорганизовани директнодемократски пленуми нису били ад хок инструмент, већ сам живот, срце и душа покрета, оно што му је обезбедило трајан демократских квалитет: капацитет за учење на властитим грешкама и виталност, јединство, упркос заједничком задатку од Слободана Антонића до Стевана Филиповића да идеолошку и идентитетску хетерогеност студената окрену против њих.
Стога је одлучујући напор морао бити уложен у изградњу постојане границе према парламентарној, а недржавотворној опозицији, чији спор с Вучићем је чисто естетске природе, кооптираној у његову пи ар орбиту ради одвраћања народа Србије од било какве алтернативе, исто као што су деривати ДОС-а, упркос социоекономским катаклизмама које су проузроковали, јахали на страху од повратка шешељеваца и изолације из деведесетих. Једногласном одлуком да се, напоредно са продужетком социјалних борби, заложи за једино демократски прихватљиво разрешење ове ,,српске рапсодије” – излазак на изборе уз што позорније студентске посматраче и листу синдикалиста, пољопривредника, професора, непарламентарне опозиције и активиста од неупитног народног поверења попут Здружене акције Кров над главом кроз тзв. стратегију друштвеног фронта – покрет предузима рискантан, али смео корак ка повратку у зверињак недемократичног изборног система, за шта је до сада најподеснију метафору понудио уредник овог портала: опет је подигнут системски камен под којим палацају разнолики гмазови у отимачини за моћ. Међутим, због зимушње конфузије са подметачинама тзв. експертске/техничке владе у зениту масовности покрета, по многима доцкан прокламован захтев за ванредним изборима нипошто не окрњује досадашње резултате и структуру студентске борбе.
На даљој артикулацији начела програмског минимума студентске листе биће да се докаже може ли иједна политичка снага у балканским полупериферним оквирима коначно да понуди ишта више од стерилне антикорупцијске реторике и културолошких ратова. Ваљан искорак за сада представља чак и жутим синдикатима успешно наметнута студентска кампања за измену актуелног Закона о раду, који сумира тековине неолиберализма српског стила и искуства, од Шешеља који га је установио преко, како наводи Молнар, двогодишњег евромесијанског ауторитаризма званог Зоранова визија, до маркетиншко-технократског хибрида обојице демагога – Дизниленда Александра Вучића – јер право на протест без пенала на радном месту свакако је снажнији подстрек демократизацији од перформативног и моралистичког дискурса о промени менталитета. Било како било, кад би се 2050. писала историја овог поднебља, нарочито из угла подређенијих друштава попут Северне Македоније, БиХ, па и Црне Горе, Србија ће засигурно, у складу с двовековном традицијом, бити уписана и описана као усамљена, али блистава звезда која се, на геополитички никад туробнијем небу, указала са аутентичним демократским покретом.
