Пише: Војислав Дурмановић
Овог лета сам у посети Руској Федерацији први пут у животу. Читање током путовања вазда сам доживљавао, како рече Милица Шпадијер, као искуство двоструког измештања. Увек сам имао утисак да Срби културолошку русофилију неоправдано своде на православну мистику. У реалсоцијалистичкој епоси кад се, западној публици незамисливо, поезија читала пред крцатим стадионима, главна звезда југословенског песништва поред Десанке Максимовић био је болећиви Изет Кико Сарајлић, који од великана нашег језика свесловенском окриљу руске културе поетски много шта дугује.
Суверени бард тог света где су песници у публицитету престизали рокере свакако је био Јевгеније Јевтушенко, убедљиво најнапутованији совјетски песник.
Као што је Сарајлић босанскохерцеговачку поезију извео из соцреалистичког калупа у својствену варијанту раичковићевског сентиментализма, и Јевтушенко је вешто полемисао са каноном. У једнопартијским режимима уметничка реч је имала већу тежину, самим тим и песничка критика продорније дејство по естаблишмент него под влашћу хлеба, игара и привидне слободе говора. Па ипак је целокупна Јевтушенкова књижевност јединствена ода спевана човеку из народа. У Чилеу где му је домаћин био Пабло Неруда из авиона је бомбардован стиховима при једном перформансу, а оловком је писао све док га Маркес није научио да користи компјутер.
Војислав Дурмановић: Смрт Југославије у визији Родољуба Чолаковића
То што је по пркоснику границама назван један астероид донекле је послужило Горану Лазовићу да баш под насловом Планета Јевтушенко архивира лирске споне поете-пустолова с нашим поднебљем. Верујући, како он наводи, да мале земље изнедравају големе личности, Јевтушенко се у Србији сретао и с Давичом, Ћосићем, Кустурицом, дочим публику у Француској 7 није изневерио ни када је непосредно пред наступ доживео срчани удар. Витменовску изумрлу Америку пред крај живота поново је открио предавајући европску литературу и филм деци ранчера и нафтних радника у Оклахоми.
Једнога дана док је са супругом играо карте телефон је зазвонио, а његова мајка спустила слушалицу шокирана како се свако може представити као Шостакович. Испоставило се, међутим, да је у питању био правцати Шостакович са намером да компонује (Тринаесту) симфонију на стихове његове поеме Баби Јар која говори о страдању тридесет три хиљаде кијевских Јевреја за свега пар дана побијених од стране есесовских одреда смрти. Премда преведена на седамдесетак језика, то најуспелије дело Јевгенија Јевтушенка објављено 1961. у Литературној Газети код нас још није доживело компетентан уметнички препев, па су за потребе овог чланка аматерски превођени одломци.
Над Бабјим Јаром споменика нема.
Само стрма хрид као суров надгробњак.
Хвата ме језа.
Данас, стар сам по годинама
Колико и сам јеврејски род.
Јевтушенко се на недореченост совјетске државне политике сећања обрушио смелије него што то маска поетског говора допушта стога што је ова жртве геноцидног покоља који је на Ванзејској конференцији послужио као својеврсна проба Холокауста испрва обележила као анонимне совјетске грађане страдале у контексту Отачаствене војне. Уносећи се у историјски мимоход свих искустава понижења и гетоизације која су претрпели Јевреји, од египатског ропства и римске одмазде, Драјфуса до Ане Франк, креће корак даље и нарочито промишља одлагалиште грехова из сопствене традиције – мрачно доба погрома и антисемитске пропаганде у царистичкој прошлости. То што је патриотски стих у завршници под притиском културнополитичке уравниловке накнадно дописан – на Шостаковичеву молбу – не тиче се уметничке истине на којој почива читава ова поема: Јевтушенков хуманизам испуњење је налазио у родољубљу, а национално сопство откровење у другости и универзализму.
О мој руски народе!
Знам – интернационалистички си до сржи.
Али они нечистих руку
Исувише уста испираше
Пречистим твојим именом.
Знам благодат своје земље.
Како ли гнусно црностотинашка руља
без задршке
помпезно себе зове
Савез рускога народа!
(…)
Интернационала нек громко
одзвања
Кад задњи антисемита с лица земље
занавек буде покопан.
У мојој крви нема јеврејске крви.
Крутим гневом обузети, сви антисемити
Морају ме мрзети као правог Јеврејина.
То је оно што ме истински чини Русом.
Тај волунтаристички набој интернационализма који је испевао – од Бајрона, преко интербригадиста, до револта против агресије на Вијетнам шездесет осме – нема ништа заједничко са конзумеристичким космполитизмом којем су вавилонске визе и пасоши мера самозваног грађанства света. Геноцид који траје у Палестини управо је тако узбуркао светске духове. Да је Махмуд Дервиш међу нама, у крвавим лицима америчких студената међу којима су млади Јевреји и живој буктињи Арона Бушнела засигурно би познао побратиме устаника из Газе и Џенина. Онако како се и у поеми Под опсадом писаној за време Друге интифаде обратио ционистичком окупатору:
… Да си се замислио над лицем своје жртве
И промислио га, сетио би се
Своје мајке у душегупки
Ослободио би се пушчане логике
И преумио: ово није начин
Да поново задобијеш идентитет
Обојица песника преминула су од срчаних тегоба у болницама на америчком Југу, удаљени од мириса домовине: Дервиш 2008. у Хјустону, Јевтушенко 2017. у Талси. Данашња Голгота и Кербела Палестинаца, хришћана и муслимана прогоњених са заветних светих места, саобразне су слици јеврејског страдалничког лутања из Јевтушенкове поеме. Џим Морисон написао је афоризам да само поезија и песма могу преживети Холокауст као реплику на отрцану Адорнову изјаву, премда је он мислио на стваралаштво пре, а овај на певање после Аушвица. И кад би се судска правда постарала за све жртве, неизгледно је да би помама за сећањем (Д. Блајт) у БиХ уместо бескрвних проповеди као епилог добила истински хуманистичку меморијализацију ратних злодела. Чак и у контексту Јасеновца одомаћена је неука реторика о највећем српском подземном граду сасвим опречна хришћанској есхатологији по којој су новомученици српски живљи од свих у граду небеском, а не вечно заточени у некаквом подземном лимбу где су их мучитељи оставили. Само се бојим да то овде више није питање уљудности, већ хоћемо ли живети у поретку иоле заснованом на поверењу и каквом-таквом друштвеном уговору, или на мандатној територији ишчезнути надмећући се у бахатом провинцијализму.
