За Журнал: Војин Грубач
Ових дана се десио «изванвременски концерт» неоусташког ултрашовинисте Марка Перковића Томпсона, који је пројектован као провјера и показатељ реалног стања цивилизацијског духа у Хрватској. Провјера је успјела, тај дух је очито тешко посрнуо. Мада, можда је све ово био дио нечијег програма за Балкан.
Хрватска се циклично враћа и оклизне на мјесту злочина
Концерт је био лакмус идеолошких тенденција те контроверзне државе, чији простор стотинама љета левитира између добра и зла. Претоварен дубоким и тешким комплексима њених идеолошких утемељивача, почевши од суманутог Анте Старчевића за којег хрватски библиографи наводе да је био покатоличени Србин, који се идеолошки губио у бурама ектремизма. Преко Павелића, поглавника геноцида, затим Туђмана и његових акција етничког чишћења Хрватске од Срба, све до садашњег премијера Пленковића који је концерт Томпсона оцијенио као «сјајан догађај и успјех на који сви могу бити поносни». Ако је тако, па будите поносни.
Ипак, ово вријеме показује да се у идеолошким тумарањима и екстремистичким манитањима Хрватска умије жестоко оклизнути и потонути, на опште изненађење шире јавности. Само они не виде да се фасцинантном масовношћу на концерту Томпсона тисућљетња хрватска култура на нос побила а прича о цивилизованости државе распала.
Зато нас концерт Томпсона, за који је продато 282.000 улазница а присуствовало му је 504.000 гледалаца, не мора дотицати у негативном смислу. Ето им тамо! Он само освјетљава стање приличног дијела народног духа Хрватске, оног негативног који код других народа изазива презир и гађење.
Исто тако је могло бити милион човјеколиких приказа на том концерту. Кога то занима? То је проблем Хрватске, и то крупан јер јој веже руке по многим питањима. Рецимо, поповања да су они «еталон културе и цивилизације» на Балкану. Какав еталон? То сигурно нису.
Екстремистички дио Хрватске је масовношћу тог концерта идеолошки тријумфовао али и гурнуо државу у дубоко ђубриште воњајуће ововремености.
И ту уочавамо тежак политичко-психолошки проблем Хрватске. Она се циклично враћа на мјесто злочина једног времена, да би кроз његово величање бизарном методом покушала „опрати нечисту савјест“, правећи савјест још нечистијом а све супротно природној логици и здравом смислу.
Попут убице који, да би се «искупио од гријеха убиства» враћа на мјесто злочина и умјесто покајања: пуца у давно охлађени труп.
Војин Грубач: Режим и опозиција су малигне ћелије на тијелу Србије
Збуњени црногорски штоваоци хрватског неонацизма
Што се тиче црногорских екстремиста који воле хрватске музичаре неонацистичке провенијенције, Томпсонов концерт им је донио дилеме и проблеме. Полумилионски концерт Томпсона нису смјели отворено подржати. Опет, ти самозвани и лажни антифашисти нису га смјели чак благо осудити да не би навукли бијес екстремних хрватских политичара који у њима виде промотере хрватских интереса у Црној Гори.
ДПС и његови сателити, укључујући Хрватску грађанску иницијативу, који реагују на сваку фолклорну кокарду која се појави на Фејсбуку или неком пустом пропланку, такође «нису видјели» да се догодио полумилионски концерт Томпсона као бљесак масовне неоусташке промоције. Ћуте!
Одржавање концерта није регистровала нити посланица Александра Вуковић Куч бар да га овлаш осуди, а која је недавно најавила да ће клуб посланика ДПС-а ускоро изаћи с предлогом Закона о забрани фашистичких, нацистичких и националистичких организација и њихових симбола.
Њено објашњење је било овакво: „Нарочито нам је циљ да млади људи који можда немају историјско знање али ни културу сјећања, изграде свој став с обзиром на то да неке утицајне вјерске заједнице шире и промовишу идеологије које су донијеле зло. Деведесетих година догађао се ужас, ужас у Дубровнику, у БиХ, Сребреници, Штрпцима“.
То што Александра не види акције етничког чишћења у «Бљеску» и «Олуји», злочине над Бошњацима у Херцег Босни, упад регуларних јединица Хрватске на територију БиХ, злочине почињене над Србима у Братунцу и у Сарајеву, масакр црногорских резервиста у сплитској «Лори», није неки велики проблем. То је стара игра гледања на једно око.
Али, не видјети на полумилионском концерту Марка Перковића Томпсона масовну промоцију фашистичких, нацистичких и националистичких организација и симбола, све уз величање геноцидне праксе НДХ, о томе ћутати а предлагати у Црној Гори закон о забрани таквих или сличних појава, представља акт провидног и отрцаног лицемјерја.
Елем, нисмо видјели да су се на тај скандалозни концерт осврнули познати скупштински јастребови: посланик ХГИ Адријан Вуксановић и Оскар Хутер, посланик ДПС-а. Ћуте, не смију писнути, што је и очекивано. Шта год да кажу, биће погрешно. Праве се мртви.
Војин Грубач: Диносауруси данашњице: наркоманија и лажне дипломе
Црногорска резолуција је исправно усвојена
Због чега нам концерт Томпсона и пола милиона људи који су тамо били може бити користан у политичком смислу?
Зато што је сада јасно да је црногорска Резолуција о осуди злочина у логорима Јасеновац, Дахау и Маутхаузен: исправно усвојена. Поготово због Јасеновца, чије зло Томпсон на концерту велича као нешто добро и увијек пожељно. За разлику од њега, нема тога лика из других народа који ће величати Дахау и Маутхаузен, или још горе: таквим појавама дати масовни карактер.
Још би се сада, послије концерта Томпсона та црногорска Резолуција могла проширити и у новој верзији се осудити: не само злочини НДХ, већ и дух величања злочина НДХ који сада реално постоји у Хрватској и то у масовном виду.
Да имамо јаку дипломатију, што реално немамо, концерт Томпсона би био идеалан за лијепу офанзивну дипломатску акцију, послије које хрватске дипломате и политичари више не би смјели споменути Црну Гору и њене резолуције.
Зато се званичном Загребу, умјесто оправдавања треба послати захтјев да црногорску Резолуцију о осуди злочина у логорима Јасеновац, Дахау и Маутхаузен прихвате као исправну, јер је концерт Томпсона показао њену далековидост и апсолутну оправданост. Она је била судбински сигнал да Хрватска у будућности може кренути погрешним путем, што се и десило.
Хрватско негирање злочина у сплитској «Лори» је био доказ да се у тој држави нешто проблематично дешава, јер је то значило знаковито прикривање једног опасног злочина. Хрватски политичари су до сада били познати по томе што хрватске злочине негирају и скривају, а злочине других народа истичу и увеличавају. Сада су прешли у ново стање свијести, гдје масовне хрватске злочине: прослављају!
Да резимирамо, од негирања злочина у Лори и љутње због црногорске Резолуције о Јасеновцу, до прослављања злочина НДХ што се догодило на полумилионском концерту Томпсона, хрватској политичкој елити је било потребно само неколико мјесеци. Честитамо, врхунски резултат у есхалацији девијације. Сада нам је још јасније с киме имамо посла и куда плови хрватски брод.
