Пише: Војин Грубач
Обрушавањем Сенада Хаџифејзовића на Златка Лагумџију дата је коначна оцјена процеса усвајања Резолуције о Сребреници на ГС ОУН, чиме је стављена тачка на догађај у чијем режираном врлогу се нашао Балкан и државе чланице ОУН.
Ево шта је Хаџифејзовић том приликом рекао: „Од 193 земље, 109 није било “за”! Какав вам је то успјех?! Чиме се Лагумџија хвали?
– 83 гласова за резолуцију је мало. 19 гласова против је много. 68 држава суздржано – то је превише. 21 држава није гласала – такође превише. Од 193 земље: 109 није било за резолуцију, 84 јесте. И какав је то успјех?
Геноцид у Сребреници, као и у Руанди, тражи консензус, један глас читавог свијета. И чиме себе хвали Лагумџија? Чак ни велика Америка, Канада, Аустралија, чак ни читава Европска унија, чак ни читава Организација исламских земаља, нису успјеле да скупе више од 84 гласа, а Лагумџија се хвали да је то он.
Чак 38 спонзора, и то оних најважнијих, најснажнијих држава, једва је успјело да излобира, убиједи, и то мјесецима, још само додатних 46 земаља, а он се хвали! “
Елем, за било какву резолуцију која опсуђује питање геноцида, може се рећи да је прошла планетарну визу у ОУН само уколико постоји консензус.
„Један глас читавог свијета“, правилно је закључио Хаџифејзовић.
Резолуција о Сребреници није прошла то правило, јер је због високе исполитизираности од стране колективног Запада: наишла на огромни отпор држава.
Војин Грубач: Подржавамо одлуку Владе да преда два амандмана на Резолуцију о Сребреници у ОУН
Наиме, пред лицем планете се дешава трагедија у Гази, гдје је у кратким времену, према подацима из ОУН, пострадало: 13.800 дјеце, преко 9. 000 жена, 19.000 дјеце остало без родитеља, при чему је евидентно да је Запад све то посматрао, без жеље да се трагедија заустави.
Умјесто да се трагедија у Гази зауставила на вријеме, колективни Запад хитно „вади из нафталина“ догађај од прије 29 година: да то предочи као нешто најбитније у садашњем времену, направивши тиме недопустиви апсурд.
Зато се и десило гласање које је Хаџифејзовића бацило у срџбу.
Међутим, све то је навело многе аналитичаре да извуку закључак како је Резолуција о Сребреници, која дотиче питање 8.000 жртава из 1995. године, стављена у жижу планетарне јавности с намјером потискивања у други план трагедије која се десила у Гази а која је однијела преко 40.000 живота, или преко „пет Сребреница“.
Сенад Хаџифејзовић је анализирао гласање на ГС ОУН не улазећи у срж проблема опредјељења држава.
Да јесте, ситуација би му изгледала много драматичнија.
Многе државе су биле одлично обавјештене да је ту резолуцију БиХ промовисала против духа Дејтонског споразума: против воље ентитета Република Српска, што је била крупна грешка: апсолутно недопустива.
Сви знају за три хиљаде српских цивилних жртава у Братунцу, које колективни Запад никад није примјећивао.
Дакако, све то зна и Сенад Хаџифејзовић али не урачунава у анализи догођеног да би јавности Федерације БиХ предао слику стварног стања у вези гласања у ОУН.
Војин Грубач: Кнежевић упутио ултиматум парламентарној већини, али га није одрадио до краја
Да би му биле јасне последице свега догођеног, могао би наручити истраживања јавног мњења у Републици Српској с
темом: колико грађана тога ентитета сада жели раздвајање два ентитета у засебне државе!?
Мада, истраживања вјероватно нису ни потребна, то се зна.
Умјесто да се поради на зближавању два ентитета и три народа у БиХ, успостављању мира и сарадње, званично Сарајево упорно прави потезе који воде ка разградњи сопствене државе, чудећи се потом: шта се дешава!?
Крик Сенада Хаџифејзовића око гласања у ГС ОУН би требао прво њега пробудити, ако је то могуће!?
А потом, све оне из Федерације БиХ који промовишу политику која води ка трајном неповјерењу међу народима и грађанима, правећи тиме државу чији смисао лагано нестаје.
