Извор: Слободан Ројевић
Лагано, али са пажњом сам почео да се спремам за јутарњу кафу са мојим пријатељима.
За мене је то био један, емотивно, врло важан сусрет. Треба да се сретнем, после 55 година, са особом која је имала велики утицај на мој спортски развој.
Лаганим корацима се крећем према Обилићевом венцу. Видно узбуђен пролазим поред харизматичног цафе-ресторана “Руски цар”, загледам предивну терасу, не бих ли нашао позната лица. Стижем на место састанка. Боемска башта хотела Мажестик!
Мој пријатељ Брано Делић је већ ту, са кафом испред себе. Весело прилазим. Рукујемо се. Пита ме јесам ли за кафу. Потврдно климнем главом и он ми каже: Војин управо треба да стигне.
Радостан сто ћу га коначно видети, а уједно и забринут, у каквом је здравственом стању сада!
Брано окрене главу и каже: Ено га, стиже! Ја се окренем и у даљини видим старијег господина који лаганим кораком иде према нама. Иста елегантне фигура, коврџава седа коса, мало нагнут према напред, у ходу се лагано гега лево-десно, као некада.
Иако су године оставиле трага, још увек је препознатљив, насмејан и у исто време, када се уозбиљи, опасан стрелац!
Блиски сусрет.
Пружам руку и поздрављам га.
Познаје људе за столом а мене чудно гледа и вероватно каже у себи: Ко је сад овај? Седа наспрам мене и још увек ме неповерљиво загледа.
Правим се луд и питам га шта би желео да попије! Еспрессо кафу каже он, запитно гледајући и питајући се ко сам.
Човјек који је био страх и трепет свих великих европских стадиона и који је остао један од највећих голгетера Југословенског фудбала свих времена, запамћен многим волшебним и њему својственим головима, постигнутим главом, постигао је један од најлепших голова управо ногом на магичном храму фудбала “Анфилд у Ливерпоолу” и остао, као легенда, уписан у срца свих навијача, не само Црвене Звезде, већ југословенског фудбала уопште, је ту поред мене!Опрезно му вербално прилазим, враћам га у 64, 65. и 66. годину. Кажем му да сам дечак био тада и да сам као такав био поред терена, док је он на њему плео магичну мрежу са великанима фудбала тога времена.То га је опустило, и почиње да прича причу своје младости, коју вероватно по први пут прича некоме у Београду. Како је завршио занат, почео да ради као механичар у Аутопревозном, постао познати фудбалер никшићке Сутјеске, интересантан великим клубовима и на крају остварени сан да заигра за Црвену Звезду.
И као сваки велики фудбалер не воли да прича о својим најепшим данима, фудбалским данима.
Жели да нам прича о нечему што је мени много интересантније.
Великог фудбалера знамо али Војина Лазаревића човека не!
Видно, са емоцијама, почиње да се отвара. Каже како је био врстан механичар у Никшићу и добијам утисак да му је то важније него све ово после! Говори нам о куповини првих аутобуса на два спрата и како је једини он знао да их сервисира.
Да ли је то случајност или таленат да је исто тако сервисирао све клубове у којима је играо као један од кључних стрелаца и играча.
Сви смо са пажњом слушали његове анализе, објашњења, разлоге, жеље, аутомобиле, девојке, које је као млад човек имао.
Био је то један велики излив носталгије за једним лепим прошлим временом, са малом дозом револта што његов матични клуб никада није показао поштовање које је заслуживао.
У једном моменту ми се учинило да би му то више значило од свега онога што је направио и постигао у Београду. После изузетно пријатног и емотивног путовање кроз време, замолио ме да пођем са њим да ме упозна са неким његовим пријатељима.
Са великим задовољством сам то прихватио и послије краће шетње, на некој од суседних београдских тераса срели смо пар његових пријатеља.Неки од њих из Никшића.
Изузетно фина господа, академски грађани , људи у пост 80. годинама.
Беспрекорно елегантни, образовани, елоквентни, и изнад свега пријатни у разговору!
Послије краћег поздрављања Војин каже да је његов ред да наручи пиће за његове пријатеље и мене. За њега наручује пиво које са великим задовољством убрзо полако испија и каже: Боље је Никшићко!
Разговор се наставља, фудбал је стална тема.
С обзиром да поменута господа имају енциклопедијску количину сувенира на располагању, ја са пажњом пратим њихове приче!
Време је већ одмакло, Војин гледа на сат.
Тачно је 14 сати. Требало би да кренем, каже он. Пчеле ме чекају! Апикултура је његова нова љубав, и у њој је каже нашао мир и неку врсту одмора који му је у овом моменту потребан.
Сви устајемо, пружамо руке и поздрављамо се са њим. Лаганим кораком, каквим је и дошао, он се удаљава од нас.
Одлази. На кратко. Легенда,велики човек!
Ја га зовем, махнем руком и кажем: Војо, видимо се сутра на истом месту!
Лагано се окренуо, клмнуо потврдно главом и само се насмешио.
Као да је рекао, уреду.
Видимо се сутра !!!
Легенда.
Војин Лазаревић.
Извор: Новине Никшића
