ЈУТРОС, око 7:30, изашао сам из свог стана и кренуо на пијацу, иако је напољу падала слаба киша и дувао ветар. Испред филијале Медлаба поздравио сам се са једном лаборанткињом и неформалним председником кућног савета суседне згаде. Стајали су пред улазом у лабораторију и разговарали.
Сваке недеље, тај човек је ту, рано ујутру, свеж, наспаван, оран за живот. Зашто? Нико то не зна. Ја сам мислио да је то човек који је или у потпуном миру са самим собом или га гризе неки неспокој, који га од ране зоре гони напоље, из стана, међу људе, било које људе. И то је могуће.
Мени је било помало хладно и после неколико корака сам морао да закопчам јакну. Ускоро сам тако избио на споменик на Тргу жртава фашизма и прошао поред клупе на којој седи један од јунака Омаме у оном епилогу који неки воле, а неки би волели да га нема. Овога јутра, та клупа је била празна, а ја сам продужио поред ње, парком, све до краја улице на чијем ћошку се налази зубна поликлиника. Сетио сам се да су ми једном тамо оперисали зуб под анестезијом, па сам имао осећај да крв коју видим не припада мени. Иако то нисам желео да јој кажем, докторица је видела да сам рођен тог истог дана када ме је оперисала. Питала ме је зашто нисмо заказали неки други дан. Казао сам јој да ми је свеједно. Сада знам: да се операција одиграла неког другог дана не бих се сећао да сам било када оперисан. Све пролази и нестаје, и зато нешто треба извући из тока времена.
А после, када се осуши, све то, и лепо и ружно, постане нежно, као лист заборављен у листовима неког дебелог речника.
И тако сам ходао, размишљајући о крви која је била моја и није била моја. Небо је било сиво, не и суморно, а у хладноћи јутра било је неочекиване чари. Помислио сам: да је време топлије, ово би била једна обична јутарња обавеза. Досадна обавеза, као и све обавезе. Међутим, са тим ветром за леђима и кишом на граници хладноће, имао сам осећај као да морам да савладам неки отпор времена и простора да бих дошао до пијаце.
И тако је шетња до пијаце постала путовање.
Десетак минута касније, на ивици млечне пијаце, срео сам свог пријатеља Барта и његову супругу Соњу. Чекали су Соњину мајку, која је већ стара, да је проведу кроз пијацу, јер она то воли. Мало смо поразговарали. Иза Соњих леђа, налази се оно место где се већ годинама продају домаћа јаја. Иза Барта је била тезга са домаћим сиром, а поред једна друга, на којој се продавао домаћи мед.
НА ТЕГЛАМА СЕ НАЗИРАЛА ЕТИКЕТА ПРОИЗВОЂАЧА, НЕ ТОЛИКО СКРОМНА, КОЛИКО ЈЕДНОСТАВНА И ЕЛЕГАНТНА. ПОМИСЛИО САМ ДА ЈЕ ЧОВЕКУ КОЈИ ЛЕПИ ТАКВЕ ЕТИКЕТЕ НА ТЕГЛЕ ИСПОД ЧАСТИ ДА КУПЦЕ ВУЧЕ ЗА РУКАВ, АЛИ И ДА ИМ ПОДМЕЋЕ ЛАЖНИ МЕД. ДОК ТАКВИХ ЉУДИ ИМА, БИЋЕ И ПИЈАЦА.
Опростивши се од пријатеља, доспео сам до тезги где се продају орашасти плодови и кандирано воће. После њих, долази на ред једна тезга са гљивама, које су снежно беле када су свеже. Овога јутра су била помало сиве, али не и труле. Тражио сам 400 грама од оних већих и жена је ставила гомилу гљива на електронску вагу чији дисплеј нисам могао да видим. На крају је узела и једну малу гљиву, да је баци међу оне веће, које су већ биле на ваги. Мени се тај њен гест допао, па сам јој оставио бакшиш. Изненађена, казала је да смо могли то другачије да решимо – што је значило још по коју гљиву у ону гомилу на ваги. Рекао сам јој да то није важно. Увек сам мислио да на пијаци купац не мора да увек буде у праву и да није најважније да добије највише за свој новац. То је зато што пијачна куповина чува, још увек, арому нехаја. Зато се често заустављам поред тезги са старим људима за које мислим да им је новац највише потребан. Са некима, које први пут видим, разговарам као да су ми пријатељи. То су углавном неке баке и деке, за које није извесно колико ће још дуго моћи да продају своју робу овде, на пијаци. Гледам гомилу ситних новчаница из које испуцалим прстима извлаче банкноте да ми врате кусур. Када би се мерио на оној електронској ваги, тај новац не би имао ни тежину ни вредност. Али овде у њиховим новчницима, тај новац је тежак као хладноћа јутра.
Провукао сам се тако кроз уску улицу коју чине углавном радње: то су неке месаре, пекаре, чак и један кафић и тако све до краја улице, где се налази омнипотентни продавац предмета од пластике. После стижем у онај део пијаце који чине шире улице између тезги на којима се продаје воће и поврће. Сада, пошто још увек није пролеће, доста тезги на пијаци је празно, али не толико да би она изгледала напуштено. Око мене је било много туршије, којој полако пролази време, затим црвених паприка и ротквица, понека салата, лук сребренац, а онда и лимун и наранџе из далека, које продају препродавци препродаваца, и нешто ситног ананаса чија је кора светлија од свега другог на пијаци. А онда се враћамо кући: ту је кромпир и неколико врста јабука и јагоде у пластичним кутијама, већином нездраво велике и тамне, па сам се питао да ли им је заиста таква боја или су тамније због зеленкастог крова који прекрива пијацу и неба на коме се још увек не види сунце.
Купио сам неколико црвених паприка, кутију черија, две везе малих ротквица и везу шаргарепе за коју сам једној бакици платио цену четвртине еспреса у Старој пицерији. То је било довољно да се сетим њиховог шанка са начичканим барским столицама. Тамо седим, заједно са својом супругом, увек на истом столицама, јер су увек празне. Мало људи зна у чему је лепота шанка, када човек седи леђима окренут људима, а лицем усмерен ка полицама са пићем, које подсећају на преживеле библиотеке и хрбате књиге, чији су их власници оставили на тим полицама, а затим негде отишли да се више не врате. Тако је са књигама. Иза сваке књига са непознатим еx либрисом крије се једна смрт или једно разочарање.
Размишљајући о алкохолу и књигама, које често мешам, доспео сам до мале месаре која је у моди већ неко време. Тамо ме је дочеко ред који је готово прекрио њихов излог. Избор робе у тој месари је на први поглед скроман, али је овде скромност мера њихове честитости и поштења. Да им је профит једино битан, меса би било много више, али би се изгубио осећај њиховог ручног рада, њихових чудних рецептура, осећај поверања једног човека у другог човека, какав човек према некој фирми никада не може да има. Много људи верује тој скромној честитости и много људи зато стоји у реду, стрпљиво чека и онда бира од онога што види у том излогу. Тако сам и ја чекао, а када сам стигао на ред, узео сам једну руду њиховог љутог кулена, нешто чварака и нешто шунке, које никада раније нисам пробао, а онда сам пречицом напустио пијацу да бих што пре стигао до кружног тока на путу за стан.
ТУ МЕ ЈЕ, НА ТРОТОАРУ КОЈИ СЕ ПРУЖА ПАРАЛЕЛНО СА ПИЈАЦОМ, ПОЗДРАВИО ЈЕДАН ЧОВЕК СА СЕДОМ БРАДОМ, МОЖДА НЕКУ ГОДИНУ СТАРИЈИ ИЛИ МЛАЂИ ОД МЕНЕ. ОСЛОВИО МЕ ЈЕ СА ПРОФЕСОРЕ. ЈА ГА НИКАДА РАНИЈЕ НИСАМ ВИДЕО, АЛИ СМО УСПЕЛИ ДА У МИМОХОДУ, РАЗМЕНИМО И ПО КОЈУ РЕЧ: КАДА САМ ГА ПИТАО КАКО ЈЕ, ОДГОВОРИО ЈЕ ИРОНИЧНО – ИЗУЗЕТНО.
Потом сам ушао у једну малу ,,француску” пекару да купим хлеб. Недавно је ту пекару купио један мој познаник, који се зове Атила. Упознао сам га почетком двадесет првог века када смо преко његових шема, моја супруга и ја могли да добијемо визе и да путујемо, јефтино, за неке градове на Западу, које смо желели да видимо.
Тада, после деведесетих, изгледало нам је да желимо да видимо све.
Сада међутим, схватам да су нам најдражи били градове западног Медитерана, као што су Рим, Фиренца, Верона, Венеција. Пролазили смо кроз азурну обала и њено залеђе а онда кроз Париз, који је за мене увек био и Медитеран, па онда и Барселону, Мадрид и Лисабон. Иако смо кроз већину тих градова само прошли, проводећи у њима неколико сати или неколико дана, у већину њих нисам никада пожелео да се вратим (изузев Париза). То није било зато што ми се нису допали – напротив – већ зато што су они већ постали део мог искуства, које не би постало ни шире, ни дубље, када би се поновило. Тамо, пред том пекаром која подсећа на француске пекаре какве ми замишљамо да оне јесу, размишљао сам како није важно колико се путује, већ како, те како није важно шта све видимо, већ како видимо оно што видимо. Можда сам због тога увек више волео оно што сам видео или доживео, него што бих патио за оним што нисам.
А можда је све то што сам сада написао, само мирење са оним што долази.
Вероватно под утицајем слика медитаранских градова које сам обишао, у пекари сам купио хлеб са маслинама, а затим сам поздравио Атилу који је седео за столом у друштву пријатеља. Онда сам изашао напоље и кренуо кући. Ускоро сам се нашао пред зградом гимназије која је у време када сам био врло млад била зграда грађевинске школе, да би нешто касније поново постала оно што је и била раније – гимназија. Мене то тада није превише занимало, ја сам био у школи која се звала МЕШЦ учио сам за аудио-видео техничара, занимање које данас скоро и да не постоји, и писао сам писмене саставе које су моји другари из разреда волели да читају, а волеле би можда и другарице, да је у том разреду било девојчица. Гимназија је била далеко тада, у оба случаја.
Ходајући према стану, прошао сам онда испред ИДЕ(Ј)Е, док су на другој страни тротоара налазили нови, сребрнкасти контејнери, спремни за будућа сунчања. Мени је и даље било помало хладњикаво и то ми је годило, јер сам се осећао као ловац који се после лова враћа у своју топлу пећину. Дословно схваћено ово што сам написао је, наравно, будалаштина – ништа ја нисам ловио, нити ми је било шта у том лову претило. Али као метафора то је било заиста тако. Имао сам осећање неког чудног постигнућа, а оно је било појачано идејом да ћу за неколико минута, када дођем кући, сести на двосед са супругом и да ћемо пити кафу, причати и грицкати чајне кулутиће.
Помислио сам: људи у овом граду одлазе суботом ујутру на пијацу већ деценијама. Носећи некада цегере а сада торбе они купују исто воће и поврће, које се сади и зри из године у годину. Као да је том архетипском понављање изоловано од времена и простора, јер се увек понавља, иако су продавци други, иако су купци други, иако је воће и поврће друго. Али пијаца суботом остаје пијаца, а одлазак на пијацу остаје одлазак на пијацу.
А ОНДА САМ СЕ ЗАУСТАВИО, ТАМО КОД ПОЛИКЛИНИКЕ У КОЈОЈ СУ МИ ОПЕРИСАЛИ ЗУБ. КОЈИ ЈЕ ТАМО, ПОД АНЕСТЕЗИЈОМ, БИО МОЈ И НИЈЕ БИО МОЈ. ТАКО ЈЕ СА АНЕСТЕЗИЈАМА: ОНЕ ТИ ДАЈУ САМО МИР, АЛИ ТИ ОДУЗИМАЈУ СВЕ ДРУГО.
Сетио сам да ми је пријатељ причао како се поред једног нашег града већ прави фабрика вештачког меса, и како филмске звезде увелико рекламирају исхрану инсектима, и како све ове тезге и месаре, већ за неколико година могу да нестану и пропадну, јер ће се неко јефтиније поврће и воће, и месо, вештачко или генетски модификовано, продавати на неким другим местима, а не овде, на пијаци. То да купујемо храну од других људи, сличних нама, храну коју они продају или производе, то ће можда ускоро бити далека прошлост, нешто забрањено, ,,превазиђено”, ,,ненормално” и можда ускоро неће бити тог изобиља као што га има сада, на пијаци, тог обиља природе која нема никакве везе са екологијом.
Пред очима ми се појавила једна цинична фотографија на којој се упоређују празни рафови одељена за воће и поврће у једном хипермаркету у енглеском граду Бристолу и слични, само пуни, који се налазе у руском Перму. Ко би икада помислио да ће тако нешто бити могуће? Иако је Британије изашла из ЕУ, ипак је овој Европи ближа него Русија која никада није била на Западу. Смер нашег пута без петље и алтернативе добро је познат. Познато је шта би нам све урадили, ако бисмо желели да то више не буде наш пут. Нешто од тога смо већ доживели, а нешто ћемо тек доживети. Ми зато идемо у Бристол. У празнину која чека на нас.
И поред тих суморних мисли, јутро је било и даље лепо и безбрижно, као да је било изван простора и времена. Чак ни питање колико ће ово још моћи овако да траје, није могло да докусури његову скромну и честиту лепоту. Оно што једном јесте попут овог предивног, хладног јутра, може да траје у нама и онда када више није.
Простор испред Медлаба био је сада празан.
Никога више није било испред врата лабораторије. Ни жене која је радила тамо, ни оног неспокојног мушкарца.
У празнини која је остала иза њих, осећало се присуство оне невидљиве вештачке интелигенције о којој јутрос беху разговарали, интелигенције без меморије, као што је казала та жена, замишљено, док јој се јутарње кафа пушила на ветру.
Суботица, 11. март 2023. године.
Извор: slobodanvladusic.rs
