Креативност, потреба за стварањем и жива имагинација нису резервисане само за умјетнике, оне који себе сматрају или које друштво прогласи за такве, каже Владимир Вујовић у интервјуу за „Дан“
Књижевник из Бара Владимир Вујовић може се похвалити да је његов трећи роман „Разговор с Вјештицом“ („Суматра“) ушао у најужи избор за НИН-ов роман године, као и у шири избор за награду „Београдски победник“ коју додјељује Библиотека града Београда.
Кроз десет интензивних разговора, од 1980. до 2019. године, Вујовић води читаоца право у унутрашњи лавиринт сликара Вида Латиновића – умјетника растрзаног између смисла, идентитета и свог мјеста у свијету. Већ од прве странице роман зарања у дубоку симболичку анализу стваралаштва, постављајући велика питања о умјетности, човјеку и времену у којем живи. Дијалози не откривају само личну драму главног јунака, већ осликавају и друштвено-политички контекст који га обликује.
Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори обиљежава Дан Његошевог рођења и Дан Матице
– Роман комбинује есејистички тон и лирску прозу, уз фину дозу меланхолије и интелектуалне провокације. Аутор бриљира у способности да споји филозофију и умјетност са наративом који задржава пажњу читаоца до последње странице – наводи критика на сајту „Делфи“ књижаре, додајући да се може поредити са дјелима Милоша Црњанског и Данила Киша,“јер кроз интроспективни стил успијева да обради велике теме – смрт, умјетност, губитак, трансформацију“.
Укратко о Владимиру Вујовићу
Владимир Вујовић је рођен 1991. године у Бару. Завршио је Медицински факултет у Београду, а специјализацију 2023. године на Војномедицинској академији. До сада је објавио романе „Силенцио“ (Матица српска, 2017) и „Спаљивање Џошуа дрвета“ (Суматра, 2021), као и више кратких прича у различитим часописима.“Разговори с Вјештицом“ је његов трећи роман. Вујовић је 2025. добио награду „Ђура Ђуканов“. Награду додјељује Народна библиотека „Јован Поповић“ из Кикинде за најбољу необјављену збирку прича аутора млађих од 35 година, под условом да рукопис претходно није био објављиван у цијелости или у дјеловима. Вујовићу је награда припала за рукопис „Слободни ударци“.
- Ваш најновији, трећи роман, „Разговори с Вјештицом“ ушао је у ужи избор за НИН-ову награду, а нашао се и у ширем избору за награду „Београдски победник“ Библиотеке Града Београда. Како коментариште ову чињеницу, јер, већ сам овај избор потврда је квалитета Вашег романа?
– Нисам очекивао, али ме радује један такав облик признања. Изгледа да је данашње вријеме готово па невидљивости књижевности у јавности (оне врсте која није изразито комерцијална), један од ријетких начина да се скрене пажња на одређене књиге постојање управо оваквих награда. У недостатку традиционалних канала и књижевних путоказа који су служили да се заинтересовани читаоци обавијесте о вриједним насловима, као што су књижевни часописи и развијена критичарска сцена, а са порастом утицаја друштвених мрежа чак и тој области, гдје је понекад тешко у какофонији препознати ваљани суд о неком роману; дјелује да су одређене књижевне награде један од ријетких преосталих свјетионика који бацају свјетло на дјела која би иначе остала у мраку, и то често баш за оне читаоце који баш таква дјела траже. Знам да је то са мном случај као читаоцем. А прије него што сам писац, прије него што сам било шта, ја сам, ипак, читалац.
- Ваш роман је, судећи по ријечима критике, и својеврсна студија о историји умјетности. Уједно, одлучили сте се да га напишете у форми разговора, као једног филозофског метода доласка до истине. Зашто Вам је то било потребно, и шта бисте вољели да читаоци у њему пронађу – које истине?
– Постоји нешто заиста фасцинантно у томе да је слична форма разговора, какав нас двоје сада водимо, могла бити забиљежена и у древној прошлости и да су људи одувијек имали потребу да управо то и чине. Тако протагонисти Платонових дијалога трагају за истином кроз питања и одговоре, а до каквих ће истина моји читаоци можда доћи, понајвише зависи од њих самих и те ће се истине, ако до њих дођу, тицати понајвише њих. Јер, по мом дубоком увјерењу, улога писца није у томе да саопштава истине, већ да поставља питања. У томе је, изгледа, Писац сасвим налик Вјештици.
- Зашто је умјетнику (па и умјетности) за разговор као саговорник/ца била потребна баш Вјештица?
– Зато што, чини ми се, свака истинска умјетност подразумијева неки облик трансгресије. Вјештица у овом случају је, ипак, више име него занимање и једно такво име послужило је као подсјетник да освајања слободе (а умјетност ако није то, онда није ништа) нема без спремности да се учини некакав преступ.
- Љекар сте по струци, специјалиста ОРЛ. Значи ли то да имате више слуха за питања умјетности, или боље ослушкујете гласове и умјетника и обичних људи с којима комуницирате?
– Иако сам се у овом роману бавио животом једног сликара, умјетника, хтио сам да, кроз остале ликове који се у дјелу појављују, окрзнем тему за коју вјерујем да је важна: креативност, потреба за стварањем и жива имагинација. Оне нису резервисане само за умјетнике, оне који себе сматрају или које друштво прогласи за такве. Мит о генијалном индивидуалцу довео је до тога да често занемарујемо или превиђамо свакодневне, мале доказе креативности тзв. обичних људи. Овим не желим да доведем у питање постојање врхунске умјетности, већ само да понудим могућност уважавања идеје да је сваки појединац, на извјестан начин, креативно биће вриједно пажње. Уважавање ове идеје можда би учинило наш свијет за нијансу мање мрачним мјестом.
Извор: Дан
