Пише: Владимир Ђукановић
Економски план потпредседнице Сједињених Америчких Држава се може сумирати једноставно: популизам. Сада када је на демократској конвенцији и званично изабрана за кандидаткињу за председницу Америке, све економске очи су упрте у њу. Идеја је да обезбеди бољитак за више од 100 милиона америкаца средње и ниже класе.
Епицентар плана је контрола цена како би кров над главом, храна и енергенти били приступачнији. Неколико година инфлације, проузроковане пандемијом короне и ратом у Украјини и наглим скоком цене енергената и хране, је исцрпело амере који такве проблеме нису видели од седамдесетих година прошлог века. Само се стари кроз маглу сећају редова за бензин и сталних ценовних шокова те ере. За младе последњих пар година Бајденове економије представљају озбиљан ударац јер већина сматра да су у горој економској ситуацији од својих родитеља. То је велики грех у САД јер је једна интерпретација америчког сна да ће свака следећа генерација живети боље од претходне.
Ми који долазимо са овог подручја добро знамо шта значи контрола цена: празни рафови. Никада у историји није било могуће натерати трговце да раде у минусу зарад нечије политичке платформе. Проблем цена се зове инфлација, а она се генерише искључиво нестручношћу политичке класе да умерено троши пореска средства. По речима славног америчког економисте Милтон Фридмана, инфлацију не стварају потрошачи, ни произвођачи, ни синдикати, као ни шеици који продају нафту; инфлацију стварају владе које троше прекомерно и то покривају претереним штампањем новца. Кратко излагање овог економског генија погледајте овде.
Вук Бачановић: Обредни камализам
Кандидаткиња Харис само покушава да подиђе америчком потрошачу којем је живот све скупљи. Ово често пали код гласача јер је за скок цена лакше оптужити локалног власника кафића (који се убија од профита) него политичку класу која је у суштини за све крива. Када ти држава повећа пензију, краткорочни удар адреналина те учини срећним. Али инфлација брзо прилагоди цене за нову количину новца која није покривена економским растом и стварањем додатне вредности. Тако да си у најбољем случану на истом, а често се суочиш и са мањом куповном моћи. Тако да је тај део њеног економског плана празна прича.
Другим речима политичари направе проблем, а онда захтевају од гласача да им пренесу још више власти како би на погрешан начин решавали тај исти проблем. Еконоски кадија те тужи, економски кадија ти суди. Овај предлог више личи на совјестки начин контроле цена који је увек имао исти исход: празне рафове за основне намирнице.
Други битан део се односи на опорезивање корпорација. Она жели да подигне порез са 21% на 28%. То ће америчку економију учинити мање конкурентном и још новца трансферисати у неефикасне државне програме. У моменту глобалне ломљаве, када Кина граби економски на свим фронтовима, америчка економија је под претњом. Уместо да обезбеди атмосферу подстицаја за нове технологије и помогне у конкурентности, она ће само даље угрозити моћ америчких компанија да инвестирају. Ово је увек потез популистичких незналица којима су битнији бомбастични наслови у новинама него економски раст.
Америчкој, а и глобалној економији је потребан подстицај кроз улагање у конкретне инфраструктурне пројекте, а тога нема у њеном плану који се не разликује много од Бајденовог. Америчка инфраструктура, која је некад била извор зависти целог света, сада је у фронцлама. Усмеравањем новца на те пројекте, амерички радници би имали године посла, а самим тим и веће реалне плате као и животни стандард. Убирање већих пореза само увећава државни апарат који постаје сврха самом себи. Онда тај исти апарат сваке године диже своје буџете и баца новац у ветар уместо да смањује потрошњу.
Џесика Корбет: Да ли ће повлачење Роберта Кенедија помоћи Трампу?
И последњи бисер у овом је плану је вероватно најглупљи економски предлог икад представљен. А то је опорезивање нереализованих капиталних инвестиција. Наиме, када купите неки капитал, стан, деонице фирме, или отворите приватну фирму, нема пореза на пораст вредности тог капитала док га не продате. Код нас је то 15%, и када продате стан у који сте уложили, платите тај проценат од профита који сте остварили. Ако капитал не продате десет година, таг пореза нема и то је начин како државе, па и наша, стимулишу дигорочне инвестиције. То је оно што ја пропагирам у мојој новој књизи Тајне Инвестирања. Харис би да неко сваке године процени Ваш стан, израчуна профит и да на то платите порез. Свако са два грама економског мозга разуме бесмисленост овог предлога.
Ово је популизам на стероидима. Празна прича, празни планови који ће само увећати већ гломазни државни апарат. Цене неће пасти, већ робе неће бити. Али је сигурно да ће трпеза госпође Харис бити пуна разних ђаконија без обзира на рафове у пиљарама.
Извор: Фејсбучарење
