Пише: Радмила Станковић
Својом оригиналношћу и писменошћу, које су у колизији са главним токовима популарне и оног што се зове народна музика, Констракта се издигла изнад свега и показала да је могућ и други свет у музици 2022. године. Доста дуго смо веровали да је победничка формула заглупљивање и скакање у музици. Неко је морао да унесе посебност и таленат. Њен успех је у томе што је у три минута, осим своје душе и свог талента, представила свет, тло, климу, уметност и културу којој она и многи овде припадају. Опрати руке данас, то симболично значи: покушајте сви да се подсетите где сте све запрљали своје руке, где сте запрљали лице. Мислим да је то важна порука ове песме.
Овако је после такмичења за Песму Евровизије 2022. са песмом In corpora sano о српској представници Ани Ђурић Констракти (1978) говорио неприкосновени музички арбитар Петар Пеца Поповић, писац и колумниста Радара. Ова уметница се на музичкој сцени појавила пре више од 20 година као вокал бенда Мистанке, мистаке, наставила је у бенду Земља грува, а соло каријеру почела је синглом Жваке 2019. године. Удата је, има двоје деце и кад не ради са бендом и нема концерте, она је домаћица. Каже, пошто је концерт прошлог четвртка у Сава центру због бисева дуго потрајао, била је на ивици да каже: „Молим вас, дајте да завршавамо, морам да идем кући да чистим, три недеље нисам усисивачем прешла по стану.“
Када није домаћица, има статус првакиње регионалне поп сцене, и поменути концерт у Сава центру је њен први солистички. Разговарамо дан касније.
Је ли вам је Сава центар икада био жељена позорница?
Имам жеље, али себи не задајем задатке. И целу моју музичку каријеру је више водио случај, него што сам је ја водила. Тако се никада нисам ни усудила да размишљам како ћу наступати у Сава центру.Оно што ми је сада био изазов је та врста сцене, за нас је она била нешто ново. Ево, дан после концерта мало се слежу утисци, и како време одмиче све сам задовољнија начином на који је то спаковано. Спаковали смо концерт који је нешто више од концерта и има причу која га повезује. Све је то било јако шаролико, али ја сам некако успела да извучем причу која је била повезујућа и у њој тему која мене посебно занима – вештачка интелигенција. То смо издвојили као неки наратив концерта, провукли кроз хоризонталу и задовољна сам како се све то логично увезало.
У тако осмишљеном концерту, ваша вештачка интелигенција има лепо лице. За многе људе, она изазива приличан страх?
Није да и мени не оставља такав утисак. Пре свега због неизвесности, јер није најјасније куда вештачка интелигенција може да иде. Постоји опасност да ће она превладати човечанством, да се извргне у нешто што не можемо да контролишемо. Као што је то било ономад са атомском бомбом. И дан-данас. Тачно је да вештачка интелигенција носи велику неизвесност, као што нуди много могућности. Оно што сам ја показала у Сава центру баш и није толико лепо. Ја сам кроз концерт показала свог аватара, кроз причу приказала како се он гради, а на крају самог концерта сам тог аватара и угасила. И сама сам врло амбивалентна према томе. Све те могућности које нуди вештачка интелигенција јесу привлачне, јер човек у својој основи стално тежи бесмртности. Та вештачка интелигенција у неку руку као да нуди да постанемо бесмртни преписујући сва своја искуства и сећања у њу.
Начин на који ви интерпретирате потребу за вештачком интелигенцијом, рећи ће неки психоаналитичари, заправо је замена за веру?
Па јесте, то се све негде преплиће. Мени су те теме које се тичу вере блиске на неки начин, али их ломим кроз своје филтере, што би рекла и сама вештачка интелигенција о Констракти – питала сам је.
Ваше прве музичке љубави биле су Азра, Бајага, Оливер Мандић. Једном давно, кад се Земља грува уздигла, помислили сте како можете да порастете у Бајагу. Нисте порасли у Бајагу, а како бисте описали у шта сте порасли?
Човек, уметник, себе делимично гради и кроз повратну информацију од публике и медија. То је некако узајамни процес. Ја градим Констракту на један начин, али постоји и та повратна реакција која такође гради Констракту и то такође улази у мој однос према Констракти. Мени је код Бајаге било фасцинантно трајање, и увек сам фасцинирана уметницима који опстану, јер то заиста подразумева велику посвећеност и упорност. И превазилажење свих падова и невоља с којима се уметник сусреће. То је била моја идеја ономад кад сам причала о Бајаги. Време ће показати колико ће Констракта заиста да траје. С моје стране постоји опредељеност и посвећеност да се бавим чиме се бавим, а видећемо колико ће то бити комуникативно и како ће се развијати, и да ли ћу моћи да од тога живим.
Шта су ваша сећања на Сава центар, који концерт памтите?
У Сава центар сам ишла на Фест и на Битеф, а за бину сам везивала интимност која може да се постигне на њој.
Да ли сте ту интимност осетили и прексиноћ?
Нисам можда толико осетила, јер сам била обузета мишљу да све протекне онако како сам замислила.
Какве су могућности да се цео тај програм из Сава центра изведе и у другим градовима?
Волела бих. Треба знати да сам, смишљајући шта хоћу да урадим у Сава центру, била и прилично наивна. Одмах сам позвала хор од 80 људи и ЛП Дуо са два клавира и све друго што сам хтела.
Те су се моје жеље на крају и оствариле, али с овим знањем колико је то организационо компликовано, нисам сигурна да бих то одмах на оном почетку у мају тако смислила. Али сам срећна што смо успели све то да изведемо, што су нам се прикључили људи на сцени, поред хора и ЛП Дуа, и Наташа Гвозденовић с плесачима из Денс Фактору. Волела бих да с тиме пропутујемо кроз регион, јер је то наше место где се разумемо и где не постоји језичка баријера. Али, ако бисмо то желели да изведемо у овом облику у коме је изведено у Сава центру, то би онда значило два аутобуса и то је све јако скупо. Али, ако буде подршке, већ размишљамо да би било добро да се то, у неком другом облику, изведе бар у неким градовима.
За ваш концерт је везана и једна бизарна сцена: Зорица Брунцлик је дошла на концерт, донела вам торту, али је обезбеђење није пустило да дође и преда вам је. Вас две се познајете?
Некако се Зорица и ја нисмо никада упознале. Волела бих да је упознам. Зорица ми је пружала подршку још од Евровизије, звала ме је на свој концерт, али нисам била у могућности. Мени је све то лепо и људски, и сваки пут када ми се обратила то је било веома пријатно.
А ви сте се у Торину распевавали уз њену песму Тежак је овај живот, ал’ да се живи мора, мени је овај живот хлеб са седам кора? Одакле вам то?
Постоји нека тачност и животност у народним песмама, коју ја јако волим. Та песма ми је дошла однекуд, из несвесног, на некој проби…
Али како су вам дошле речи из несвесног?
Стекну се услови, и речи се појаве саме. У тренутку сам препознала тај микс који ја волим. Јако весела мелодија с једним тешким а животним текстом, ја то волим. А воле и моји сарадници, па се та песма примила код нас. И ту је кренула комуникација са Зорицом. Такође, било је и неке ироније у тим стиховима, будући да нам је тада кренула каријера узбрдо, након много година. Па је „морало“ да се ужива у „тежини“ тог лепог евровизијског живота. Иначе, јесте тежак овај живот, није да ми је био лак. Тежак и леп. У тренутку када се дешавала Евровизија мени приватно је било доста тешко, тако да је распевавање са том песмом у том тренутку имало свог разлога.
Вашу песму Мекано сам прекрстила у Морамо. Разумете ли зашто баш тај лапсус?
Ваш лапсус је у ствари врло тачан јер то „морамо“ је нешто што мене увек интересује. Па и у песми Мекано дотичем се онога што мене посебно занима, а то је идеологија индивидуализма. У тим погрешно интерпретираним идеологијама индивидуализма, подразумева се да индивидуалност ослобађа човека било какве обавезе увиђавности према другима. А заправо, брига о другима човеку доноси доста среће. Као што и одговорност доноси слободу.
То је могуће очекивати од људи ако у друштву постоји развијен висок степен емпатије?
Ја сам спознала потребу за емпатијом из личног искуства, из рада у тимовима. Где год изостаје поштовање оног који је прекопута тебе, где год нема поверења да онај прекопута тебе има најбоље намере, смањује се могућност да бринемо о другоме. Често сам наилазила на нетолеранцију иза које је страх да тај неко прекопута нас нема најбоље намере и не даје све од себе, у складу са својим могућностима. Не улаже се напор да се сагледа шира слика околности у којима се налази онај кога не толеришеш. С друге стране, као да немамо приоритете, као да нису јасни приоритети за које се треба борити, праве се проблеми где их реално нема и не виде се тамо где их има. И онда се догађају нелогичности, и у малим скупинама и у свету. Поплочавају се тргови који су у океј стању, а нема сапуна у амбулантама. Основна и неизбежна нелогичност је – на једној страни се гомила новац, на другој страни су отпад и угрожени људи. Знам да је то одувек било тако. Или ова актуелна нелогичност – човечанство које не преза од еколошке катастрофе.
Али данас се чине драстичнијима те поделе на ултрабогате и веома сиромашне?
Увек је тога било, само ми се чини да сам одрастала у друштву које је у том смислу било мало организованије. Наравно, то је било друштво неких других неслобода, али имам утисак да се више бринуло како је овом поред тебе. Данас, гледајући своју децу, као да има мање те бриге, видим да њих много не дира шта су казали, да ли су повредили некога својим речима, понашањем, небригом… Преко свега се брзо прелази и иде се даље.
Те поделе почињу у школи?
Одувек је било слабијих у друштву који су били малтретирани од стране јачих. Битно је да се, поготову у пубертетском периоду када крене препознавање по тој линији моћи, такав однос према слабијима означи као лоше понашање. Данас се о томе више говори, више се то осуђује, рекла бих да смо напредовали. Али, колико год причали о емоцијама, за друге теме, чини ми се да та комуникација између деце не тече, не поверавају се једни другима, не причају шта их мучи. Ми смо били усмерени једни на друге, и све што би нас мучило одмах бисмо поделили с најбољим другом, другарицом. Имам утисак да данас то недостаје, и жао ми је због тога, јер ми се чини да је то пријатељство из школских клупа најлековитије у том периоду и да се тако најбрже превазилазе проблеми. То место често буде компензовано психолошким терапијама које се плаћају.
За кратко време сте постали познати широм некадашње Југославије и публика вас је добро прихватила, људи вас воле. Доживљавају вас као најбољи део српске естраде?
Како време одмиче, све је више и људи којима сам почела да идем на живце. То је за очекивати, такви су људи, они желе стално нешто ново, другачије, мало скандала и мало спектакла, мало изјашњавања по свим темама. Можда та прихваћеност лежи и у томе што ја не калкулишем, што радим оно што волим и мислим да умем, и стало се држим основних принципа – немам предрасуда. Констракта је једна обична жена.
Која каже да се скинула са друштвених мрежа?
Имам само једну друштвену мрежу, Инстаграм. Тамо постављам садржај који је мени забаван и који се тиче мог посла. Определила сам се да не улазим ни у какве расправе о дневној политици, јер бих, учествујући у томе, изгубила фокус са онога што радим. И углавном то испоштујем, мада је понекад тешко.
Да ли, ипак, дођете у ситуацију да се расправљате са колегом из бенда, на пример, о нечему што је дневнополитичка тема?
Не расправљам се уопште. Врло ретко, осим када нисам стопостотно убеђена да сам сагледала слику у целости. Не умем да се свађам, нити да улазим аргументовано у неку такву расправу. А учествовање на мрежама захтева много времена, исцрпљујуће је, а ја то време немам.
Кажете, није све у нашим рукама. Шта јесте у вашим рукама?
Моје опредељење да учиним све што могу да будем лака и себи и другима, и да знају да могу да рачунају на моју добру вољу. Тај мој став је у мојим рукама.
И можда је уједно то и највише што могу да учиним и поручим за друштво. Ако причамо о друштву, шта је у мојим рукама данас, нисам сигурна. Понекад мислим да треба причати на сва звона, мотивисати људе, едуковати их, јер људима је потребно у овој какофонији да имају некога ко ће им рећи како, шта.
Шта ће им рећи?
Да мисле, да гледају око себе, да се не баве толико собом. Данашње време доноси тај парадокс бриге о себи, који доноси несрећу. Та врста бриге о себи и константна усмереност на сопствена осећања не помажу. Окренут си себи, не видиш људе поред себе, окружен информацијама којих је толико да дезоријентишу људе и изазивају неповерење у било коју информацију. Дошли смо дотле да је Земља равна и да је гравитација измишљотина. И ја сама сам дезоријентисана и збуњена, и то је оно о чему причам. Да ми није јасно куда идем, шта радим, и одакле долази то нешто што нас жуља.
Жуља нас од климатских промена до перманентне неизвесности – хоће ли бити рата?
Некада ти је било јасно, напашће те медвед, гладан си или болестан. Данас не знаш одакле долази нелагода. То је покваренштина данашњег времена.
Једна ваша изговорена реченица гласи: народ трпи због лоше политике. Како ви дођете до тог сазнања кад сте искључени са мрежа, не читате новине, не гледате вести…?
Та реченица је опште место, наравно. Ценим општа места. Не могу баш све заобићи. А имам и мужа који је информисан о сваком дневном догађају и догађајчићу. Знам шта се дешава, али није дневна политика оно за чим ја посегнем кад останем сама. Глобална атмосфера је поларизована и некако анксиозна јер се инсистира на изјашњавању и заузимању ставова, на томе да онај прекопута мора да ти буде јасан, као да се не можемо носити са неким ко се није изјаснио – „реци ти мени чији си ти?“. Све више дневну политику видим као део домена забаве, која нас окупира и отупљује, јер се у реалности ништа не мења, структуре остају исте, проблеми остају исти.
Извор: Радар
