Пише: Владимир Табашевић
Писца Петера Хандкеа, након доделе Нобелове награде, питали су оно класично, пропагандно-медијско питање: „Били сте уз Србе, а они су геноцидни?“, а он је на то одговорио следеће. Парафразирам.
До сада су ме новинари питали свашта. Вређали су ме, оптуживали. На моју адресу стигло је превише писама: похвала и покуда. Неко је, чак, послао коришћен тоалет папир, на ком су трагови коришћења очигледни и упадљиви, релативно свежи. Поште су данас исувише брзе, па измет не стигне да се осуши довољно да би био непрепознатљив. Е, тај коришћени тоалет папир ми је дражи од овог Вашег питања. Оригиналнији је. Ви, новинари и новинарчићи, таблоидизери, ви сте криви за ужасе које живимо.
У Хандкеовом поређењу таблоида и фецеса, има толико смисла.
Некад су таблоидна питања, кликбајт наслови, начин на који је тенденциозно уређен и опремљен неки текст – непријатнија околност чак и од насумичног људског фецеса у траговима на који смо у сретнија и спорија времена могли налетети у свом поштанском сандучету, на пример, уколико смо код неког изневерили његов доживљај коректних комшијских односа.
Та култура копро-поручивања, завршила је свој историјски живот. Нико више никоме не оставља коришћен тоалет папир у поштанском сандучету, ваљда зато што се тамо ништа више осим непријатност и не може затећи, па наумљени ефекат и не би постојао; људи свакако с подозрењем отварају ту кутију.
Владимир Коларић: Тема греха и порока у најмлађој српској музици
Тоалет папир употребљен за сврхе хигијене, затечен у поштанском сандучету, данас би био знак да је неком ипак на чудан начин – стало до вас. Овако, тамо су тек: рачуни, нападни огласни материјал, па опет рачуни, допис из поште да је стигло нешто из суда. Нема наде, осим ако нисте књижевни нобеловац, да ће се неко сетити да вам пошаље пријатну емоцију – написмено и препоручено.
У култури нових медија, у наша све бржа времена, таблоидне форме „обавештавања“ постале су то место са ког се колективној свести обраћају они мученици који су трагично по остатак друштва, одушевљени ефектима својих непријатних („мисаоних“) излучевина.
Помпезно, нетачно, интригантно, сензационалистички, незаинтересовано за истину – и веома заинтересовано да згрози што већи број конзумената, вољних и невољних. Таблоиди постижу масовне учинке које је некада један посвећеник био у стању да аналфабетски, путем измета – постигне само код једног комшије. Уредници и власници тих медија, јавном простору непрестано, на силу, поносно нуде на увид непријатне излучевине своје одурне личности. Често анонимно. Баш као онај фецес-писмоноша. И све је увек оправдано тржишном максимом понуде и потражње: воле људи тривије и интриге, опушта их то и скреће им пажњу са и овако суморне свакодневице.
Ова интензивна непријатност не погађа наша чула за мирис, она удара дискретно на наш осећај за истину и смисао. Стога су оваква обавештавања управо један од разлога за „суморну свакодневицу“ коју живимо, а не лако доступан отклон од ње. Један клик-бајт, помпезан наслов, погађа бесмислено много адреса невиних. Свет пост-истине се тако успоставља. Више није важно да ли је нешто истина, него какве емотивне учинке производи. Што би један лажни покајник из тог света рекао: „Од мене нису тражили да буде истина то што известим, већ да не буде очигледна неистина“.
Тако „неочигледне неистине“ постају медијски критеријум за то шта ће бити перципирано као – могућа истина. А у управљању перцепцијом – лежи битан аспект моћи. Одавно се зна: демантији су узалудан посао. Ко почне да доказује како је невин – медијски облаћен, само наставља да се копрца у муљу. Право је ту секундарно. Шушка се да чак и поједини тужиоци и судије, зазиру од оних који управљају гласилима „неочигледних неистина“.
Емитере „неочигледних неистина“, лако је препознати. У сваку просторију улазе праћени облаком непријатно интензивног парфема за који им је неко рекао да је „у моди“. Уздају се у тај вишак миомириса, да њиме прикрију сумњиву склоност сопственог духа: искрену љубав према неистини. Дрчни су и избечени јер и сами верују како гласноговоре са неким вишим смислом. У суштини, они су озбиљан подсетник да су заувек прошла она стара, спора времена, кад је поштен човек могао да буде изненађен коришћеним тоалет папиром у свом сандучету, а кад је овај што би да поручује, могао ипак само једног од свих нас да упути у квалитет свог измета и да тиме укаже на своју битност. Данас смо сви принуђени да будемо упућени у разне мисаоне и духовне излучевине свакојаких личних састава међу нама, а највише у излучевине оних који су успели да се домогну масовних гласила како би се тим путем физиолошки олакшали по што већем броју невиних. Демократичност медија и сви њени ужаси упражњавају се немилице. Колико је новца прокоцкао извесни Мики из Купинова требало би да шокира више него плафон државне болнице који прокишњава.
Рационалност је одавно изгубила сваку битку у медијском простору. Ко собом изазове више пажње, ко подигне значајније и интензивније афекте, тај је у „истини“ и његово је: обавезна „истина“ свих нас. Сви треба да осећамо исте емоције – поводом наметнутих тема. Уколико неко није „погођен“, нешто с њим није у реду. Невиних нема: свако је заслужио „миришљаву“ поруку на свом „фиду“.
Комшија ког су деведесетих ухватили док је остављао непријатну поруку у сандучету, бранио се неуверљиво. Говорио је како на папиру није измет него размазана „тоблерона“. Замислите какав би то врсан таблоидни уредник данас био.
Извор: РТ.рс
