Пише: Владимир Коларић
У својим извештајима са украјинског и лењинградског фронта у Другом светском рату, обједињениим 1943. године под насловом „Волга се рађа у Европи“ (на српском: Кључ, 2025, превод Софија Жмирић), велики италијански писац Курцио Малапарте је оставио и неколико занимљивих сведочанстава и промишљања о стању вере и Цркве у Совјетском Савезу.
Тако на једном месту сведочи о потпуно празној сеоској цркви, сачуваних зидова и изгледа без неке алтернативне намене, али потпуно испражњеној од било каквих верских обележја, укључујући и крст на куполи. После доласка немачких труда сељани улазе у цркву и крсте се, надајући се да ће бити обновљена. Примећују како су је комунисти испразнили и смеју се при томе, смехом који делује као готово добродушан коментар дечјих неваљалстава. Као да хоће да кажу да се на безбожништво не може одговорити другачије, него осмехом због нечије непромишљености и лудости. Јасно је да се истовремено ради и о немоћном осмеху, с обзиром да та лудост, када је то било време, није могла да буде спречена.
У другом, украјинском, селу, мештани обнављају цркву претворену у магацин за жито. У некој споредној просторији налазе ипак сачуване иконе, свећњаке и друге црквене предмете и враћају их на место, претходно испразнивши и очистивши цркву од свега што јој не припада. Налазе чак и звоно, чији звук ставља снажан утисак на окупљене. У обнови учествују углавном старији љуси, док млађи помажу, али равнодушно и са подсмехом, показујући да су за веру и цркву незаинтересовани и да им ништа не значе. Један младић старију жену која коментарише поступак комуниста, пита где би иначе ставили жито да није испражњена црква. Сељаци се питају да ли ће им се вратити свезтеник, који је у Сибиру, очито у логору, без кога црква не може бити освештана и заиста враћена намени. Малапарте их теши, говорећи да ће се свештеник вратити или ће им послати новог.
Ипак, Малапарте примећује како је и у намачкој војсцу веома мало свештеника, како је вера строго приватна ствар и они више служе као сведоци збивања него што обављају истинску службу војних свештеника. Писац констатује како су и совјетска и немачка армија готово подједнако секуларизоване.
Најзанимљивија промишљања Малапарте даје у другом делу књиге, посвећене лењинградском фронту, на ком је боравио у јединицима финске војске.
Најпре се сећа свог боравка у предратној Москви, када је, посматравши Лењиново балсамовано тело, упитао радника који је стајао иза њега; „Па добро, зашто сте га балсамовали? Направили сте мумију од њега“. Радник му је на то искрено одговорио: „Ми не верујемо у бесмртност душе“.
Владимир Коларић: Традицију сачувати живом – Бержеова књига о Толкину
Писац коментарише како је радников одговор био „ужасан“, али истовремено и „частан“. Ипак, одговор га је зачудио, јер он сматра да се ту не ради само о питању вере у бесмртност душе, будући да се „поштовање мртвих, култ мртвих може уздићи и до другачијег и подједнако светог духа, и без веровања у бесмртност душе“, сматрајући да се ту ради „о самој идеји о смрти, у њеној најогољенијој суштини“, с обзиром на то да је „за комунисте смрт један раван и непробојан зид, без иједног прозора“.
Малапарте поред језера Ладога, изнад улаза у гробље запажа неку врсту трујумфалнг лука, „офарбаног у црвено, са српом и чекићем“, што га додатно уверава како је за комунисте идеја о смрти „једна апстрактна идеја, чији су физички и материјални облици заробљени у хладном и огољеном догматизму“, односно да је за њих „смрт, у ствари, једна заустављена машина“, „Танатос од хромираног челика“, „чисто физичка, механичка чињеница, а не чињеница из моралног домена“.
Према њему, у комунистичком моралу и погледу на свет „све се своди искључиво на чулни свет, односно на свет живих бића и ствари“, па тако „комунистичко гробље представља савршену и конкретну слику апстрактног комунистичког морала, а посебно слику њиховог односа према чулном свету“. На гробове су, тако, уместо крстова „симетрично постављене усправне надгробне плоче“, које су ретко од камена, а чешће од гвожђа, тако да пре личе на дворишта неке фабрике. Делује му да немарно исписана имена и бројеви на овим споменицима „имају исту вредност и значење као знакову исписани на неком монометру“, у чему има „нечега ужасно прецизног, апстактног и математички тачног“.
Малапарте се ипак пита „има ли нечег религиозног у овим совјетским погребним симболима“, односно „да ли су, можда, и сам недостатак вере, очајавање и апсолутни мрак, у суштини, појавни знаци једног несвесног религиозног осећања, будући да представљају супротну страну, односно наличје вере?“
Совјетски војници, према овом писцу, „који тако лако одлазе у смрт и дочекују је несвесно, равнодушно, па чак и са некаквом чежњом, немају никаквих знања о граматици религије и синтакси метафизике, они чак и не знају да постоји Јеванђеље“, а „оно што знају о Христу, научили су из антирелигиозних филмова или из наивне иконографије антирелигиозних музеја и богохулног фанатизма пропаганде безбожника“ Једино што знају је, каже Малапарте, „да ће умрети као што умире камен, комад дрвета или машина“.
Малапарте овде добро запажа да комунистичка иконографија и идеологија нису могле да мимоиђу однос према смрти, интегришући га у сопствени идејни и вредносни оквир. Овакав однос према смрти је био нарочит уочљив у, касније напуштеним, експериментима „оживљавања мртвих“ с почетка двадесетих, где су лешеви, вештачки одржавани и покретани машинама, наводно давали свој допринос револуцији и стварању новог света, уважавани као пролетери једнаки живима (О овоме видети текст „Пролетери и смрт“ Александра Секацког на https://stellapolarebooks.com/2024/05/09/vladimir-kolaric-aleksandar-sekacki-smrt-proleterijat-revolucija-dan-pobede/).
Ова морбидна пародија вере у вечни живот и васкрење мртвих унеколико представља најпрецизнији симбол и домет несрећне совјетске авантуре од које се Русија још није опоравила и још дуго неће.
Ипак, како „дух дише где хоће“ и како је човек створен по образу Божијем, нада је у Малпартеовом тексту садржана колико у жељи сељака за обновом светиње, толико и у коментару оног радника, који питање мумифицирања Лењиновог леша, с дубљим увидом него Малапарте, најчвршће везује за питање бесмртности душе, односно васкрсења мртвих, без ког било какво поштовање умрлих нема никаквог смисла. Ова интуиција је оно што ће можда спасти Русију, па и остале хришћане у мрачном веку пред нама, ако Божија воља буде да се нешто уопште спасава. А ми ипак верујемо да ће бити и да јесте, и у томе је сва вера наша.
Извор: Компас
