Сматрамо да је добро бити искрен са људима, јер то подразумева да их не лажемо, не манишулишемо њима, не скривамо се иза многобројних маски, не играмо игре моћи. То је истина, јер искреност подразумева отвореност, одсуство неповерења, што омогућава да други виде ону искру у нама која нас дубоко одређује и отвара могућност да се односи успоставе на основу међусобног поверења и уважавања, у комуникацији без „задње мисли“. Истински искрени људи су безазлени, они не прилазе другима са рачуницом, примислима, предрасудама, нити у другима виде претњу. Иако са становишта норми „овога света“ искреност може да делује као знак слабости, на њу се може применити обрнута, у основи јеванђелска логика, по којој ће слаби победити моћне, јер на послетку и у коначници (Суду) неће одлучивати овосветски критеријуми засновани на насиљу, доминацији и контроли, него они чија су основи љубав и слобода. У том смислу, не би ни требало говорити о „победи“, јер истински безазлени не желе никога да победе, него да свима буде добро у крилу Божијем.
Ипак, искреност не треба да буде ни наметљивост, јер не може се и не треба баш пред сваким огољавати, сваком говорити све што нам падне на памет. Јер, прво, свашта нам пролази кроз главу, а пролазне помисли, хирови и магновења нису увек израз онога што ми заправо јесмо и што треба да будемо.
Друго, ако се пред сваким отварамо, то није само ствар могућности да нас тај на неки начин искорити и да нас угрози, него и тога да саговорника можемо збунити, оптеретити, довести у недоумицу. Да не говоримо да се, макар и несвесно, иза тобожње искрености и поверљивости може крити страст за оговарањем или осуђивањем трећих лица, или наводно искрено трескање у лице саговорнику нечега о њему за шта он у том тренутку није спреман, или што можда није ни истинито, него ми то тако видимо.
Оним што називамо искреношћу, другог можемо на свој начин поробљавати, обавезивати на одређен однос према нама, окивати га у релацији која му можда сасвим не прија. Такође, то може бити несвесна тактика изазивања сажаљења или знак претеране радозналости за другог, када почнемо од њега да очекујемо исти ниво искрености о својим осећањима или животним приликама који ми сами наводно демонстрирамо.
Човек у односима треба да буде трезвен и да одреди меру и облик комуникације, да је прилагођава различитим људима, у складу са њиховим могућностима, потребама, околностима у којима су, као и са врстом односа који имамо са њима, узимајући у обзир и даље перспективе тог односа. Са другима се можемо дубоко прожимати, људи међусобно могу достићи висок ниво сагласности и саосећајности, али ипак постоји и лична аутономија сваког од нас, свачија лична слобода и посебност, над којима не можемо имати власт и не можемо је сасвим ни појмити или проосећати, доживети.
Постоје наравно и личне мане и ограничења, које нам свима сметају да на прави начин разумемо друге људе и њихове поступке, мотиве и жеље. Неке ствари у односима једноставно остављамо Богу, који је увек „онај трећи“ у свакој нашој релацији, онај „посреди нас“.
У том смислу, једино према њему можемо бити савим искрени. Исповедајући му се, општећи са њим, живећи њим, ми одмеравамо себе, зраком и таласом истинске искрености осветљавајући и испирајући наслаге палости и лажности које имамо у себи. На тај начин се чисти и наш однос према другима, у смеру истинске отворености, истинске љубави која не би никим да влада и никог да контролише, па макар и под маском благородне искрености.
Владимир Коларић
Извор: Патмос.рс
