Пише: Владимир Коларић
Хип-хоп аутор Миге свој тек изашли албим „Теозис“ структурише управо у складу са насловом (теозис = обожење), водећи нас путем откривања светлости која нас од Вавилона из прве песме води ка упечатљивој визији и искуству Небеског Јерусалима у последњој („Пастир“). Овај свет је за њега Вавилон и лавиринт, у ком се најбоље сналазе чудовишта, за која (као да) је и пројектован, па приповедачки глас и себе види као чудовиште, све док се утапа у начела тог вавилонског, односно овосветског живота.
Овај живот је поред насилности и тоталне контроле Вавилона и вавилонске хоризонталности и зачараности (култом и магијом силе и овосветске моћи), истовемено и немир, магла, несталност, развејаност, у коме сви живимо као „прашина на ветру“. У таквом свету нас из беживотне и неживотне зачараности и обамрлости може тргнути само „трн“ неког тешког искуства, блиске смрти, или осећај безизлазног бесмисла („шта ме је довде довело?“), који може да води (ауто)деструкцији али и спознаји да је сјај Вавилона заправо сивило пустиње, а његова обећања прашина.
Постепено, из песме у песму, овај свет нам се, кроз визуру и искуство песничког гласа открива као „вир злобе“, али из кога „бекство није избор“; човек је жељан слободе и љубави, али овај свет га утапа у себе као тмаста река, гуши га док га не угуши или усиса у себе, што је подједнако погубно, и представља ступање и пристајање на царство смрти, на њену вечност, силу и власт, уместо вечности, силе и власти живота. Али такво искуство и спознаја нису безбедне ни лаке, јер свет овај има своје савезнике у онима који нам нуде и обећавају безграничну слободу и ослобођење од свих тегобности и брига, а заправо желе да нам „узму душу“.
Новац, као идол и тиме магијска замена за тренсценденцију, не даје нам одговор на то колико вреди слобода, јер оно о чему он може да сведочи је једно ропство, поробљавање начелу овога света. А свет нам пуни чашу собом, својом отежалошћу и греховношћу коју прихватамо као своју сопствену и за нас природну; толико је пуни да се питамо колико још у њу може и мора да стане пре него што је искапимо, и потонемо заједно за тежином све те трулежи и отрова у себи, можда и заувек.
Суочен са спознајом праве природе овог света, песнички глас у једном тренутку каже да је све што му треба у свету „мир Божији“, и да неће да (му) се преда јер је „син Божији“. Ово подразумева спознају да је ђаво тај који је покушао да „украде поредак“ и да му се сваки „син Божији“ мора супротставити, и то најпре у себи самом.
Тек с том спознајом, која потиче из постепене и све болније и неподношљивије свести о сопственој уроњености у грех, као принцип света овог, који у злу лежи и чије је кнез зна се већ ко, могуће је да се песничком гласу обрати Бог – или тачније да он постане способан да чује глас Божији – а који га најпре пита да ли је одбацио зло, На то наш ходочасник од Вавилона ка Небеском Јерусалиму одговара како му се, тако оспособљеном да чује глас Божији, „у душу спокој вратио“ и да сада „сија као лампион“, чиме постаје спреман да као митски Гилгамеш крене у потрагу за бесмртношћу.
На том путу му се отварају очи за бол и патњу, као и (само)обману оних који себе виде као овоземаљске богове, јер у „срцу носи љубав“. На тај начин, тек кад сретнемо светлост Божију бекство од света може да се претвори у истинско трагање за вечношћу и ступање у вечност. Сусрет са светлошћу и позив на који је коначно спреман да одговари, нашег трагача чини кадрим како за борбу против зла, тако и за смрт, коју сада види не као крај и пораз, него као трепетан али и усхићујућ, прелазак у вечност.
Најзад, у последњој песми под називом „Пастир“ Миге нуди апокалиптичку визију преображаја човека-трагаоца и целог света, где чаша греха постаје чаша спаса. Пастир, односно Христос у слави, пред нас ступа обучен у „силу с висине“ и уводи нас у град чијим „плочницима не ходају моћници“, и у чијем центру је „извор живота“. Ако следиш глас Пастира-Христа многи „Ироди ће те сматрати изродом“, али они којима је „корак већ утабан“ не сумњају да „када крене да веје“ једино они могу остати на ногама, и да је тај глас за коју су се осмелили да га чују и следе, заправо једини прави „говор слободе“, у свим световима у којима учествујемо и у којима присутвујемо.
Миге на албуму „Теозис“ суперионо декодира пали свет, као простор насиља, манипулације, лавиринтске безизласности, егзистенцијалне развејаности и у крајњој линији смрти, супротстављајући му силу Божију и виђење Небеског Јерусалима, Царства Божијег, које се осваја у слободи и љубави и које полако улази у наш свет и прожима га, преображава, управо онолико колико је у нама, у сваком од нас, исте те слободе и љубави. Полако нас припрема, просветљава и прочишћава за Пастиров долазак у слави („Маран ата!“), када ће Господ поново пригрлити, окупити и ујединити сву своју децу, сав људски род ако се може, у живот вечни.
