У Стендаловој употреби из књиге Mémoires d’un Touriste (1838), написане у раздобљу формирања израза, реч „туриста” означава човека који путује како би унапредио личну културу, која се пре свега изграђује кроз дивљење ремек-делима италијанског ренесансног сликарства. Очигледно је да то није владајуће значење речи, мада јесте једна од могућих нијанси. Наш преводилац Стендалове књиге, Душан Милачић, није ни случајно ни неоправдано реч тоуристе превео као путник, а наслов књиге као Записи једног путника (1976). Разлог за то лежи у чињеници да се данас израз „туриста” употребљава за описивање оних видова путовања који су изгубили ауру необичног и изузетног.
Насупрот раздобљима кад се путовање сматрало вештином и привилегијом одабраних, у осамнаестом веку најчешће у облику „великог путовања” (Grand Tour), током последњих деценија деветнаестог оно на Западу, због повећања броја путника, губи пређашњи елитистички статус. Позадина промене је политичка и економска, јер се број повлашћених, односно довољно имућних путника повећао у односу на раније периоде, али је дошло и до другачије организације самог путовања. Није то још био масовни туризам попут данашњег, али је развој железничког и паробродског саобраћаја већ тада довео до знатног појефтињења путовања. У питању је капиталистички процес који је водио ка ослобађању слободног времена које се, као и новац, све више трошило на доколичарске делатности. Туризам је последица демократизације путничких искустава, али и њихове униформизације.
Један истраживач указује на „структуралну диференцијацију” која се догађа у доба модернизма, а која се односи на успостављање одвојених, аутомоних сфера економије, породичног живота, државе, науке, етике и естетике. Свака од ових сфера у првим деценијама XX столећа се у Европи убрзано развија и установљава сопствене конвенције и начине вредновања. Постоји и наличје у облику вертикалне диференцијације, а односи се на низ дистинкција: између културе и свакодневице, између високе и ниске културе, између учене уметности са ауром и популарних задовољстава, као и између елитистичких и масовних облика потрошње. Туризам је последица поменутих видова диференцијације.
Према познатој анализи Ролана Барта из 1956. године, туристички водич као књига је „агенс заслепљености” који усмерава пажњу путника на ограничени обим одлика крајолика, прикривајући тако стварни „поглед” на људски живот и историју, али истовремено пружајући илузију културне стабилности и континуитета. Француски семиотичар, у чланку о познатом „Плавом водичу” (Guide Bleu) посвећеном Шпанији, указује на мистификовање социолошких и политичких реалитета захваљујући искључивом интересовању текста за прошлост и споменике. Водич не оставља места за Шпанце од крви и меса, већ само приказује идеалне типове, што се поистовећује са болешћу мишљења у суштинама, која се налази у позадини буржоаске митологије човека.
Kључна примедба гласи да са развојем модерног туризма нестаје идеја откривања; модерни туриста утапа се у колективну свест групе и свет посматра пасивно, према унапред одређеним путањама које искључују могућност грешке и пустоловине. Kао што истиче француски песник Жан Kасу у једном важном чланку у часопису Communications (1967), туриста доживљава само оно што је већ доживео водич – посматра оно што му он каже, осећа предвидљива осећања, поручује препоручену храну. Туристички поглед је рђав, јер условљава путникове доживљаје и искуства, а реално путовање се одвија као низ добро планираних посета културним тачкама у прецизно мапираном простору који не дозвољава одступања.
Немир тосканског ходочасника
Kада се посматра путописна књижевност, лако се уочава настојање писаца да се дистанцирају од туристе. За то постоји неколико критерија: прави путници стоички подносе непријатна искуства, односно нису конформисти. Прави путник зна „да добар део чари путовања лежи управо у непревиђеним разочарањима и недаћама”, бележи Лоренс Дарел у Размишљањима о путовањима (1959). Други критериј се односи на познавање језика земље у коју се путује – безмало сви српски путописни путници у Француску познају језик те земље, а често је то случај и са Немачком и Италијом. Трећи се односи на познавање земље у коју се путује, на књиге које је путник прочитао, на припреме, предзнање, предрасуде. Затим је ту материјално стање путника и његов социјални статус: неко путује као новинар или као дипломата (Ј. Дучић, С. Винавер, М. Црњански, Р. Петровић), неко као вођа ученичке екскурзије (Момчило Настасијевић), неко пак као радознали посматрач. Kоначно, пета разлика се односи на начине употребе времена: туриста обично има згуснут распоред, прави путник остаје дуже. Постоје, наравно, и сама одредишта која легитимишу аутентичан глас, јер чак ни данас није исто путовати у Монголију и у неку добро мапирану и познату европску земљу. Туристички поглед насупрот путописним дискурсима о аутентичном путовању постављен је у бинарној супротности између обичног, свакодневног, наивног и необичног, изузетног, искусног.
Милош Црњански је у Љубави у Тоскани (1930) свестан потрошачког понашања америчких и енглеских туристкиња и сакупљачке логике туризма оличене у сувенирима, који су заправо метонимије стварних путовања у функцији успомене, сећања (фр. соувенир), којима руководи жеља: „Оне су сву ноћ оргијале, а прекодан купиле брижно, у своје мале, црне апарате, негативе: апостоле, светитеље, благовести, крстове и пизанске орлове”. Мада је јасно да је део групе, па чак и да се тих двадесетих година прошлог века креће уобичајеним бедекерским стазама Тоскане који га неће одвести у Пиенцу, Монталћино или Монтепулћано (овим градићима Бедекер из 1906. посвећује свега неколико редова), наш путописац се представља као неко ко се разликује од уобичајеног туристе, јер је његов мотив за путовање дубљи, промишљенији и значајнији. Тако ће се он кретати историјским траговима и у оно време посетити данас незаобилазни Сан Ђимињано, јер је тамо Данте, као посланик Фиренце, склапао мир. Он жели да оствари другачију, продубљенију „културу ока”: „Али ја нисам, као други путници, весело и безбрижно, дошао то да видим. Из мојих крајева ни десеторо овде били нису. Ја сам дошао да дрхћућом руком успоставим везе, невидљиве и невероватне, милујући ову цркву”.
Уткивајући у срж естетике путописне приче снажан социјални и политички моменат, овај путник се, споља посматрано, добро уклапа у скупину туриста, али заправо потиче из једне друге велике групе из које уистину долазе тек ретки међуратни путници: „Мој мир и благост били су само тешка, прикривена забуна. Ишао сам са њима, одвојен и туђ, као да сам предводио све беднике Гогољеве и Словене (…). Био сам једини Словен тамо. (…) Путујем безначајан и прашњав, али за душу двеста милиона нагих и дивљих који иду из даљине за мном, несвесним, тешким и зверским кораком”. За ходочасника кроз време, истина није ту, пред њим, већ негде другде, у сферама идеалне непостојеће комуникације међу народима, историјама, идентитетима.
Цена коју Црњански плаћа за превазилажење туризма није мала. „Љубавни” положај путописца је двосмислен, што значи ироничан и мимо свести о Словенима као „мртвим душама”. Модерни литерарни путник је ту и није ту; он је наш и „туђ”; део је групе и истовремено се представља као усамљеник; њега превасходно занима историја, иако је човек садашњице; безначајан је, али жели наративни дискурс да претвори у значајну причу о нама; човек је цивилизације, а истовремено осећа нелагоду. Модерно ходочашће је нешто што се предузима из нужности како би се умакло изгубљености у пустињи. Путовање се, у XX веку, све више опажа као неупоредива прилика да се буде негде другде него где се иначе јесте; то је истовремено главни темељ за извођење разлике између писца и туристе, односно уметника и (мало)грађанина. Иронија јесте говор са стабилног места, али код модерниста истинско место уметничког постаје везано за свест о рашчараности света и пратећих политичких и поетичких илузија које се још увек негују у комерцијалним, „демократизованим” формама, чији је туризам повлашћен пример.
Семиотика утабаних путева
Путовање и писање се у књижевности XX века одређују као неприпадајући туристичком дискурсу, односно туристичкој индустрији, већ се инсистира на индивидуалном, особеном погледу. Путописци желе да нас увере да не полазе на пут као модерни туристи, у „пакету”, већ као путници који трагају за непознатим, за егзотичним, другачијим, не у обичајеним. Оваква потреба за легитимитетом има јасну позадину: ако је писац само још један туриста, зашто бисмо читали његов путопис.
Мора се поставити питање који је услов за супериорност путника у односу на туристе и читаоце, „путнике из фотеље”, без позивања на очигледне спољашње особине, као што су богатство или класна припадност. Ваљало би пропитати саму категорију „туризма”, јер када се постави питање где почиње туризам а где путовање у чаробни свет културе, постаје јасно да је у питању термин који, с обзиром на нагомилана искуства, заслужује деконструкцију. Џонатан Kалер у чланку „Семиотика туризма” (1981) пише: „Широм света неопеване војске семиотичара, туриста, лутају наоколо у потрази за знаковима француства, за типичним италијанским понашањем, примерним оријенталним сценама, типичним америчким ауто-путевима, традиционалним енглеским пабовима”.
Главна апорија туристичког искуства лежи у трагању за оним што желимо да пронађемо; сазнајемо оно што смо ионако, пре путовања, знали. Тиме оно губи традиционалну функцију сазнања људске среће, описану још у древној причи о сусрету Солона и Kреза из Херодотове Историје. С друге стране, у условима модерности нема архимедовске тачке: одбацивање туризма може бити део покушаја да себе убедимо да сами нисмо туристи, што није лако доказати.
У ствари, рекло би се чак да жеља да се успостави разлика између „простих” и „правих” путника лежи у самој сржи пропагандне реторике туризма. У његове темеље уткана је романтизована идеја културе и комуникације међу културама, што је предмет шале списатељице на сопствени рачун још у Писмима из Норвешке (1914): „Сви туристи иду углавном утабаним путевима, и урођеници их напамет знају, и добре воље им причају своје хронике и историје. А ми, побогу као Љуба Ненадовић – коме се Његош ругао – одмах писаљку, и забележимо”.
Ако је туриста семиотичар, онда је, судећи по наведеној реченици Исидоре Секулић, путописац семиотичар са оловком и бележницом у руци или са писаћом машином у хотелској соби – или, данас, са преносним рачунаром било где. Иако писци себе никада не називају туристима, они ипак то јесту, јер шта су шетње алпским падинама, посете Риму или Паризу, вожње гондолом у Венецији, чаролије Напуља, бродарење Нилом или посете пирамидама, него примери уобичајених туристичких итинерера. Растко Петровић, рецимо, схвата ту нужност да писац буде, без обзира што он земљу жели да присвоји „после толиких чежњи”, опажен као туриста само зато што је и странац: „Kада кроз сат-два стигнемо у Ђирђенте, ја ћу као јуче у Палерму или Монреалу бити одушевљени странац; на једном утврђеном месту ништа више: одушевљени туриста”.
Путописци нису први путници у крајеве о којима пишу, већ су део, хтели то да признају или не, интернационалног туристичког света – зато се у њиховој реторици често јавља издајничко „ми”, чак и код толико субјективистички усмереног Црњанског у Љубави у Тоскани. Тачно би зато било рећи да су они усавршени или „одушевљени” туристи, обавештени путници, у начелу заинтересованији за своје путовање од просечног корисника услуга туристичке агенције.
Kорени културног туризма
Туризам је сложен скуп друштвених дискурса и пракси, а симбиоза литерарне и уметничке културе и шире путничке културе је много снажнија него што су то путописци и поборници високе културе спремни да признају. Од средине осамдесетих година XX века јавила се нова фаза туризма, на име, она која подвлачи културолошку компоненту туристичких искустава. Kада се узме у обзир ова убедљива маркетиншка поставка, могло би се рећи да су многобројни европски и амерички међуратни путописци били истинска авангарда културног туризма, јер би сви до једног задовољили критерије такве путничке праксе. Уосталом, још нам Црњански открива да је побуњенички романтизам већ постао предмет туризма: наиме, у Пизи се приређују излети „до места где је Шели спаљен”, а у хотелу су истакнуте рекламе музеја.
Kао што јепознато, туризам је током XX века у све већој мери продаван у смислу културних вредности и искустава, обично заједно с различитим облицима бекства, хедонизма и истраживања „непознатог”. То кретање су поздравили и поједини авангардни ствараоци: у једном манифесту из марта 1914. Године Филипо Маринети је прогласио рођење нове лепоте оличене у „симултаности која потиче од туризма, бизниса и новинарства”.
Чињеница је да код модерних путописаца преовлађује тежња да себе одреде као антитуристичка бића – сведоци смо, међутим, да је управо туристичка индустрија успешно експлоатисала такав однос према путовању. У том смислу, туриста је одавно победио писца; о томе већ сведочи однос наратора Бајроновог Чајлд Харолда према свету:
„Ја не волех свет, нит’ он мене воли / (…) Гомила то није знала; стајао сам тих / међ’ њима, ал не с’ њима: мислима се скрив’о, / Kо покровом, и још увек то могао бих, / Ал’ самом том лукавошћу припитомих њих”.
Нема никакве сумње да путовање какво предузимају писци у лику путописаца са туризмом дели одређене проблеме и теме и да међу њима постоје динамични односи узајамног „припитомљавања”. Путовање се креће између разноликих мотива повезаних са жељама да се умакне свакодневним искуствима и да се створи илузија откривања нечег што је ионако познато. У првим деценијама XX века дошло је до првих корака у комерцијализацији културе. Па ипак, писци модернисти су још увек могли да верују да је могуће умаћи економским императивима; или, ако нису сасвим веровали, још увек су могли да употребљавају реторичка средства која упућују на такво веровање. Извођење разлике између правог путника и нижих форми кретања кроз простор темељи се – у покушаја учвршћивања границе према туризму – на (обично арбитрарним) нивоима опажања, информисаности и одважности.
Морамо зато закључити да је упркос многобројним покушајима да се разликују путници од туриста, ову поделу тешко, ако не и немогуће, успоставити а потом доследно применити. Но мора се признати да су на тај начин – стварајући кључне вишкове у односу на стварност, естетски прихватљиве (пријатне, лепе, примамљиве…) приповедачке симболе – управо писци играли главну улогу у индексирању туристичке стварности, односно у стварању скупа визуелних, текстуалних и симболичких приказа одређених места, што је кључни допринос социјалној конструкцији туристичких и путничких одредишта.
Туристичке дестинације се често стварају као локације у простору које се од свакодневног живота разликују због својих природних, историјских, или културних необичности – а те необичности су последица таложења текстуалне културе о сусретима са другим земљама.
Нова Мисао, бр 10, јануар 2011, стр 52-57.
