Пише: Владимир Ђукановић
Замислите да се две империје, једна са синдромом бирократске исцрпљености, друга са хроничним дефицитом и војно-индустријским синдромом, нађу очи у очи за истим столом. Не за вечером, него за столом прекривеним протоколима, флоскулама и обостраном сумњом. Трговински споразум између САД и ЕУ није само трговински. Он је мапа моћи. Он је преговарање о томе ко ће сутра одређивати стандарде вештачке интелигенције, састав пилећих нагетса и ко сме да изгради батеријску фабрику где и како жели. Све остало су фусноте.
Европа долази у те преговоре без енергије, и буквално и метафорички. Након што су искључили руски гас, сада се греју на амерички ЛНГ, који им стиже са 7.000 километара удаљености по цени лојалности. Америка, с друге стране, у економском рату са Кином, покушава да себи обезбеди резервну индустријску базу. Европа, са луком, без кајмака. Није ни чудо што трговински разговори више личе на психотерапију пропалих бракова него на рационално усклађивање интереса.
Споразум који се кува више не носи име ТТИП, то је сад псовка у Бриселу. Уместо тога, имамо радне групе, пододборе, трансатлантске савете, па и нешто што се зове „Иницијатива за трговинску и технолошку сарадњу“. Званично, све је то због „заједничких вредности“ и „демократије“. Незванично Европа покушава да спречи да је Америка поједе за доручак, а Америка покушава да спречи да Европа заспи током састанка. Резултат је 15:0, то јест од сада ће се за увоз европске робе у Америку плаћати 15% царине, а за америчку у Европу 0%. То није само трговински промашај за 450 милиона Европљана, већ само наставак низа понижења које им је председник Трамп наметнуо од почетка свог мандата.
Спиновање приче да је 15% боље од 30%, којим је Трамп претио пре понижавајућег потписа, је сада пародија на друштвеним мрежама. И не само то, Европа је закуцала енергетски ексер у свој економски ковчег обавезујући се да ће купити $750 милијарди америчких скупих енергената до 2028. године. Такође ће морати у истом периоду да инвестира $600 милијарди, свидело им се то или не. Све је то исписано на страници Беле Куће, где се Трамп са правом хвали пред планетом. А што да не када је постигао оно што ниједан амерички лидер није пре њега у модерном добу: исправио нефер трговински однос између САД и ЕУ. Европљани неће моћи бирократски да спречавају улазак америчке робе у Европу, већ ће у том случају бити судски гоњени. И шта мислите ко ће те спорове добијати?
Споразум се сада пакује кроз микро-правила: стандардизација пуњача за електрична возила, извоз критичних сировина, дигитална регулатива, права корисника на интернету, класификација АИ модела. Зашто? Зато што су се велике идеје, попут потпуног отварања тржишта, разбиле о реалност. Европски фармери не желе америчке ГМО производе. Америчке технолошке компаније не желе европске ГДПР стандарде. Европске војне компаније желе да ЕУ троши на оружје, али да не мора све да купује из Америке. А амерички Сенат жели све, али под условом да то не личи на било шта што је потписао Обама. Трамп је осигурао да ће Амери у свакој области имати предност. Покушај сваког америчког лидера након њега да ово врати на старо ће наићи на гласачки колапс.
Једна од тачака сукоба је дигитална доминација. Европа покушава да уведе Digital Markets Act и Digital Services Act, законе који покушавају да обуздају моћ Амазона, Гугла, и Фејсбука. Америка то види као напад на своје националне шампионе. Резултат? Бескрајне жалбе, лобирања, претње царинама и тајна писма у којима се ЕУ прети „одмаздом“ ако се усуди да поквари бизнис модел Силиконске долине. А онда из Брисела долази одговор: „ми само штитимо грађане“. До сад. Сада ће америчке услуге, које масовно користимо, имати још већу доминацију. Ко је крив Европи што Америка инвестира неколико пута више у стартапе годишње, што стимулишу младе да инвестирају, док Европа и даље тражи начин како да бабама повећа пензију. Резултат та два приступа је сада пред нама.
Истраживања јасно говоре да је европски социјални модел неодржив. Био је могућ док су европски аутомобили увожени у САД по царинској стопи од 2,5% а амерички трпели царину од 10%. Били су могући док је Француска експлоатисала земље Сахела. Сада је економски цунами избио све европске адуте из руке и питање је одакле ће новац доћи за све што Европа мора да прогута у следећих неколико година. Одакле ће доћи $850 милијарди годишње за инвестиције које предлаже Марио Драги, што је 4-5% европске економије? Одакле ће доћи новац за украјинско оружје које ће куповати од САД и слати у ратну зону? Одакле ће доћи новац за нови трговински однос са САД који ће Стари континент коштати од 0,3 до 0,5% БДП-а сваке године? Па доћи ће из масовних социјалних програма – за незапосленост, за пензије, за здравство и за школство.
Европљани неће бити рационални и прихватити сурове промене и прилагодити се новом свету где европске „вредности“ не вреде пишљивога боба. Демонстрације, штрајкови и социјални немири су оно што чека Европу у годинама пред нама. Пара ће бити све мање, и као сваки пут до сада у Европи тражиће се традиционално Јевропско решење: ксенофобија. Кривац ће бити нека маргинална група на коју ће сва кривица европских политичара бити сваљена. Све ће „теоретски“ срочити улицкани европски интелектуалци као што су радили пре сто година формирајући две злочиначке политичке идеологије: комунизам и фашизам. Немоћ Европе да се избори са својим историјским и културолошким демонима ће поново овладати и решења ће бити југословенска, дакле глупа и сурова.
Србија? Наравно да ће нас све ово погодити. Ми ћемо морати да се прилагодимо, а да нас нико ништа не пита. Ако желите да продајете софтвер у Европи, мораћете да имате АИ модул који задовољава нове ЕУ директиве. Ако увозите електричне аутомобиле, мораћете да пратите споразуме о пореклу батерија. И све то, наравно, уз обавезну проверу да нисте случајно сарађивали са кинеским фирмама које се налазе на „црној листи“. Која листа? Она која се мења сваке две недеље, у зависности који политички шизофреник није на Миконосу него је свратио до Брисела да обнови уговор од 12.000 евра месечно.
Као што рекох много пута раније, царине су потез немоћи. Немаш конкурентан производ и мораш да потегнеш за политичким потезима како би кориговао своју немоћ. На дуге стазе то је празна прича која је усмерена ка Кини. Та комунистичка држава је била осетљива пре неколико деценија, када им је економија била око 1% светске. Сада, када контролишу скоро петину светске економије, и 30% светске производње, та борба ће бити против економских ветрењача. Довољно је да погледате шта је Кина урадила у ауто индустрији да вам буде јасно да их је немогуће зауставити. У последње две деценије Кина је одбила сваки диктат са Запада а у исто време економски расла као ни једна држава у историји. Модел и порука свету су јасни: не слушај Запад и добро ћеш проћи, слушај их и најебаћеш. Посета европских званичника Кини прошле недеље је јасна демонстрација односа снага. Самит који је планиран да траје два дана је скраћен на неколико сати јер већина кинеских звничника није имала шта да разговара са Урсулином екипом. Европљани су отишли су са репом међу ногама док су медији уредно заташкали понижавајућу посету.
Европа је сада опкољена са четири стране: САД, Кина и Русија и ЕУ бирократија. Односи су значајно погоршани са ове три моћне државе. А ЕУ бирократија меље слепо, без снаге да види шта се ваља иза брега. Слојеви власти се акумулирају кадровима за које нема места у тржишној утакмици. Да вам преведем: у Бриселу седе неспособни идеолози пропалих политика. Пословно окружење је све уже, закони све строжи а тржиште све сиромашније. Док се у комунистичкој Кини новац пребацује путем њихових друштвених мрежа, у Европи мораш бабине гаће да пошаљеш на тестирање да би пребацио детету паре за стан и храну. Хмммм, да ли је у скорој европској историји постајала заједница народа која се окупила око идеје заједништва а на крају изгорела у вихору бирократског рата? Не знам да ли ви Југословени имате одговора да то питање.
Извор: Фејсбучење
