„Код Срба је позивање на народ управо позивање на силу, на вечито угрожену масу која у сваком тренутку треба да се појави и реши ствар сврставајући се уз говорника који претендује на то да је он њен искључиви заступник“, рекао је владика Григорије „Друштво и установе које одустану од идеала и оних који у њих верују и том вером живе могу рачунати на то да ће преживети од данас до сутра, али не и на то да ће имати будућност“, казао је епископ диселдорфски и немачки Григорије на међународном скупу „Интелектуалци, јуче и данас“ које је одржан у Српској академици наука и уметности.
Говорећи на тему „Постоји ли у Цркви простор за слободу научног истраживања и говора“, он је истакао да искрено верује да у данашње време у Цркви постоје људи који имају шта да кажу и који су у стању да равноправно учествује у друштвеном дијалогу са интелектуалцима најразличитијих провенијенција, као и да би Црква требало на то буде поносна.
„Но, ми тај нараштај, бојим се, недопустиво често ућуткујемо у име некакве послушности и смирења, премда сами нисмо спремни да ту послушност и смирење учинимо начелом сопственога владања. Последица тога је да су талентовани и млади људи, дакле – управо интелектуалци, који су одлучили да свој живот посвете цркви, сада принуђени да одустају од свог позива управо зато што су преозбиљно схватили оно чему су учени. Ово се не сме допустити.“
Када је реч о српском друштву, како је истакао владика Григорије, иако су у овдашњој јавности присутни образовани и критички настројени појединци, наша култура дијалога је на веома ниском нивоу.
„Ову културу, или боље – њен недостатак, карактерише завереничка атмосфера, а главни аргумент је, готово по правилу, аргумент силе – код Срба је позивање на народ управо позивање на силу, на вечито угрожену масу која у сваком тренутку треба да се појави и реши ствар сврставајући се уз говорника који претендује на то да је он њен искључиви заступник.“ Отуда владика сматра да када се наступа са оваквих позиција, ма колико појединац био образован и ма колико се на високом друштвеном положају налазио, ту нема говора о интелектуалцу и његовом друштвеном ангажовању.
Главни узрок за то што смо данас у оваквој ситуацији, он види у неспособности да се критички сагледа сопствена идејна и морална позиција и место у друштву. „Интелектуалац се на првом месту мора критички односити према себи и сопственим ставовима, како би његова реч била друштвено релевантна“, закључио је.
Нагласио је, такође, да су интелектуалне способности и карактер Божији дарови који се само обликују рукама учитеља, али слобода говора је оно што сасвим зависи од људи и за шта се сви заједно непрестано морамо залагати, уколико хоћемо да нам као заједници ти дарови служе, другим речима – уколико желимо да имамо будућност. Своје излагање завршио је позивом да се „опет и опет“ свако појединачно и сви заједно заложимо за оно што је „за сваког истинског интелектуалца неопходно попут чистог ваздуха, а то је слобода говора.“
Извор: Време
