Ове речи мог пријатеља, који већ годинама живи у Шведској, звуче као песма, а најбоље описују сву трагику нашег расијања. Различите средине различито прихватају људе из других земаља и култура. Треба ипак бити искрен и рећи да бар у европским земљама проблем углавном није те природе, те да део одговорности лежи и на самим људима који живе у дијаспори, а поготово на матици и њеним институцијама које би требало да их обједињују
Познајем једног старијег господина, финих манира, који већ годинама живи у Шведској. Годинама, дакле, али он свој живот тамо и даље доживљава као странствовање, па често зна рећи: „овдје (у Шведској) нисам, а тамо (у отаџбини) ме нема.“
Поред тога што његове ријечи звуче као пјесма, што и не чуди с обзиром на то из којих крајева потиче, оне понајбоље описују сву трагику нашега расијања. Разумије се, не доживљавају сви свој положај на овај начин; много је оних који су се сјајно уклопили у ново окружење. Упркос томе и даље је превише оних чије стање ријечи овог финог господина савршено описују, иако то нису у стању да тако лијепо, попут њега, и изразе. Међу таквима има чак и оних који су рођени у дијаспори. Наравно, није све до њих; различите средине имају различите способности да прихвате људе из других земаља и култура.
Треба ипак бити искрен и рећи да, макар када је ријеч о европским земљама, проблем углавном није те природе, те да дио одговорности лежи и на самим људима који живе у дијаспори, али поготово на матици и њеним институцијама које треба да обједињују наш народ у расијању.
О томе колико је за матицу (или за матице: Србију, Републику Српску – Босну и Херцеговину, Црну Гору) значајна наша емиграција ријетко се говори. Процјене о томе колико се новца из ње сваке године слије у матичне буџете показују како је њен значај у том погледу огроман. Али то је само дио приче; летимичан поглед на историју народа који по много чему наликују нама и другим народима из бивше Југославије, а такви су Грци, Јермени, Италијани или Ирци, показују како дијаспора за матицу често може имати пресудан значај. Ријеч је, дакле, о народима чија је историја често одређена трауматичним односима са великим силама под чијом доминацијом су живјели.
Иако је готово читав живот провео путујући, Доситеј Обрадовић се на крају вратио да отаџбини да све што је стекао и да себе угради у њене темеље, као залог свима који ће га на том путу следити и као опомену онима који ће се неодговорно односити према њој и њеном месту у европској породици народа
Исто тако у нашој националној историји постоје личности које нам у том смислу могу бити путоказ. Штавише, ријеч је о личностима утемељивача Србије као државе, како оне средњовјековне, тако и модерне. Иако се у његовом случају не може говорити о дијаспори у строгом смислу те ријечи, ипак се мора признати како је Св. Сава, утемељивач наше средњовјековне цркве и државе, био свјестан значаја који за опстанак и развој матице имају њене институције у иностранству. Довољно је само поменути Хиландар, који је био културни извор са којег се напајала српска средњовјековна држава, али не треба заборавити ни на Савину дипломатску активност уопште.
Та активност, усмјерена и ка Истоку и ка Западу, почивала је на симболичкој уградњи, кроз ктиторство, Србије у вјерске, културне и политичке институције средњовјековља, што је пут који су без изузетка слиједили сви владари и црквени поглавари након њега.
Када је ријеч о модерној српској држави, Доситеј Обрадовић, њен просвјетитељ, био је човјек суштински одређен искуством живота у дијаспори. Иако је готово читав свој живот провео путујући, Доситеј никада није оставио своју отаџбину. На крају се вратио у њу да јој да све што је стекао и да себе угради у њене темеље, као залог свима који ће га на том путу слиједити, али и као опомену свима онима који ће се према њој неодговорно односити, нарочито када је ријеч о њеном мјесту у европској породици народа и култури којој се Доситеј не само дивио већ ју је суштински разумио. Да, разумио ју је изнутра, али је био свјестан и незамјенљивог значаја који она може имати за еманципацију његовог вољеног српства. Управо зато његов примјер, за све нас који живимо и стварамо у дијаспори, мора бити оријентир. Уистину, на Доситеја би се могла примијенити максима супротна оној мога доброг пријатеља: „овдје јесам, гдје год да сам, а тамо ме вазда има.“
Много је младих људи који се школују у иностранству. Како год да одлуче, од свих нас много зависи да ли ће они остати у вези са отаџбином и каква ће та веза бити. Наравно да држава ту може много да уради. Потребно је обједињавање, али не ирационално и бесплодно јединство око празних парола.
Но, мора се то нагласити, Доситеј напросто није био могућ без покровитељства истакнутих појединаца и српске заједнице које га је свуда пратило. Знали су његови савременици, црквени људи, богати и угледни трговци, официри, да је такав човјек дар њиховом народу и зато су штедро подржавали његов рад на себи, јер је тај рад био на општенародну корист. Мислим да је то оно од чега и данас морамо почети, на шта се, заправо, вазда морамо враћати.
Много је младих људи који се школују у иностранству. Како год да одлуче и куда год да их живот однесе, од нас, организованих српских заједница у дијаспори, много зависи да ли ће они остати у вези са својом отаџбином и каква ће та веза бити.
Наравно да држава ту може много да уради. Али независно од државне политике у нашим матицама, осјетио сам да српска заједница у Њемачкој има много потенцијала, на првом мјесту људског. Потребно је обједињавање. Немам, притом, на уму јединство око празних парола, ирационално и бесплодно. Као епископ осјећам одговорност да на првом мјесту радим на стварању простора и амбијента за појаву аутентичних обједињујућих иницијатива, а не да их намећем. Кључна ријеч у том смислу је повјерење, јер управо је то оно што нам највише недостаје гдје год били. И сигуран сам да је баш повјерење и његов недостатак мој пријатељ имао на уму када се онако пјеснички изразио о свом „странствовању“.
Епископ је диселдорфски и њемачки Григорије
Извор: Радар
