Дјецу треба вољети, неизмјерно, и бринути се за њих. И та брига мајчина, или оног ко те воли, она те врати и не да ти да пропаднеш. То је мој утисак и искуство и савјет родитељима: да неодступно воле своју дјецу
Сва су дјеца иста, баш сва. И јеврејска, и муслиманска, и српска, и грчка, и америчка, и имати дјечије срце је у ствари – шанса. У дјечије срце тешко уђе зло. Кад су ми дјеца у Сарајеву викала: „Убиј Србина”, знао сам да је то било зато што им је то неко ставио у главу, осјећало се да они у срцу немају такав пробем и да смо ми њима помало и симпатични.
С друге стране, непосредно пред долазак у Сарајево, прошли смо кроз село Брадину, бивше српско село у коме су муслимани починили огроман злочин. Поред пута су стајала муслиманска дјечица и продавала јагоде. Ми смо стали, попричали мало с њима, купили јагода, а они, као дјеца радосно вичу: „Чика попе, чика попе, купи од мене јагода…”
Сјетим се често свог дјетињства, мада још нисам у тим годинама кад се људи све више сјећају свог детињства и младости. Ми смо из села Планиница, поред Вареша. То је једна прелијепа планина, препуна разних извора, шума, потока, у којој сам ја дане и сате проводио играјући се у природи. Моја породица, Дурићи, тамо живи стотињак година – откад је тамо дошла моја прабака Дура и у свом наручју донијела мог деду. Многима су питања одакле си, ког си поријекла, најважнија. Мени лично то није неважно, али мислим да није преважно, да није то пресудна ствар и да је јако битно то како човјек живи и шта он постави за свој циљ у животу. Наравно да је важно мјесто гдје човјек живи, важан је час у коме живи, а нарочито је важно с ким живи.
Ако узмемо то да је човјек прије свега биће које се остварује само у односу на другога, онда је заиста најважније каква ће бити конкретна заједница у којој је изабрао да живи, и начин живота те заједнице.
Отац ми је умро кад сам имао три године и то је први догађај који памтим. На сахрани мог оца се појавио свештеник који је мојој мајци оставио једно Јеванђеље и рекао нека јој то буде утјеха. И кад сам имао негдје око 15 година, бивајући као млад човјек у животним борбама, превирањима унутар људске душе, узео сам то Јеванђеље и почео да читам. Имао сам јасан осјећај да је то истина и да је то нешто што може да ми отвори затворени хоризонт. У то вријеме сам се стално чудио зашто се људи не радују ако сам ја добар, зашто су људи злобни ако сам ја успјешан – тешко ми је то падало. А онда, полако, почео сам да се молим пред иконом увече ни не знајући како се то ради. Доживео сам нешто што је било изван мојих очекивања и то је био неки дар.
Још кад сам био дијете, био сам у друштву са старијима и трагао за ауторитетом и у животу и у књижевности, у музици. Али никада нисам био ничији фан. Нисам прихватао да имам идола – могао сам да поштујем и да волим, али да се клањам неком, то не. Било је потребно да ме нешто потпуно обузме и ја сам то доживио тек кад сам упознао Христа.
Прави ауторитет никада неће угрозити човјекову слободу, а млади људи данас се буне јер осјећају колико су поробљени – „захваљујући” телевизијама, неодговорним родитељима, неодговорним писцима, новинама и новинарима. Увијек је зато битно пазити да им се не уђе у простор њихове слободе, јер аутоматски престају да слушају.
Родитељи су често непажљиви и често због озбиљног незнања не могу да им помогну, него више инстинктивно осјећају шта ваља, шта не ваља па онда инсистирају на томе. Моја мајка је говорила „немој да идеш тамо”, „немој да радиш то”, и ја сам веома често то презирао и радио баш оно што је бранила. Касније сам схватио да је ствар моје слободе шта ћу радитии, а да мајка утиче на њу једино као неко ко ме искрено воли. То је, по мени, најбољи савјет за родитеље: дјецу треба вољети, неизмјерно, и бринути се за њих. И та брига мајчина, или оног ко те воли, она те врати и не да ти да пропаднеш. То је мој утисак и искуство и савјет родитељима: да неодступно воле своју дјецу.
Извор: Интервју за часопис „СТАТУС“, 2005.
