Предсједник Црне Горе је поднио предлог за „скраћење мандата“ 27. сазива Скупштине Црне Горе, а да то није тема актуелне правне ситуације. То од њега није тражено и за то не постоје уставни ни други правни прерогативи. Од председника Црне Горе је тражена само инвеститура мандатара, јер Скупштина функционише и не постоје правни разлози да се председник Црне Горе бави ни темом скраћења њеног мандата ни темом њеног распуштања по члану 94 Устава Црне Горе.
Дакле, овде је посриједи потпуна ванконтекстуална и неуставна импровизација. Некакво охоло обичајно право или огољена политика лишена сваког права.
Наиме, у Трећем дијелу Устава Црне Горе „Уређење власти“, регулисане су институције: под рубрумом 1, Скупштина Црне Горе; под 2, Предсједник Црне Горе и под 3, Влада Црне Горе.
Надлежност Предсједника Црне Горе је прописана у члану 95 Устава, гдје не постоји никакав ни стриктни, ни изрични нити пак неки независни прерогатив за покретање поступка „скраћења мандата“ Скупштине Црне Горе.
Предсједник Црне Горе је јучерашњи потез погрешно базирао на члану 84 став 4 Устава испод рубрума 1, који се бави Скупштином Црне Горе, што му није задата тема, већ инвеститура мандатара.
Предсједнику Црне Горе је извјесно неко дао погрешан правни савјет. Уз оправдање да му није довољна „само јавна и само експлицитна изрека о сагласности 41. посланика о потреби инвеституре професора и посланика Миодрага Лекића“, већ само писани акт са истим тим потписима истих посланика, (што може бити формално али не и никако мериторно полемично) Предсједник је могао дати мандат некоме другом. У кога „вјерује“ да може скупити и постићи консензус 41 посланика чиме би његова уставна улога и задатак био окончан. И ништа даље, мање и више од тога. Иако је исувише јасно да би и то био пар екселанс „политикантски“ потез, али бар има „неки“ основ у Уставу. Тиме би „купио“ и рок од нова три мјесеца. Међутим, овдје озбиљно брине то што је Предсједниково политичко хтијење очигледно далеко амбициозније, па се зато правно саплео о „сопствени“ – Устав.
Правни ослонац – који је неко Предсједнику Црне Горе „нашао“ у члану 84 став 4 Устава је без разумне сумње о супротном, не само фрагилан, него и погрешан. Конкретно том нормом се само начелно даје Предсједнику Црне Горе право да може да предложи „скраћење мандата Скупштини“, АЛИ нигдје у Уставу не пише да Предсједник Црне Горе може у ситуацији у којој је изричито „позван да изврши инвеституру“ умјесто тог предложи скраћење мандата Скупштине? То је јасан правни нонсенс али и апаолутно обесмишљавање основних демокрарских принципа и елементарија правне државе.
Устав Црне Горе само нормира инвеституру по конституисању Скупштине Црне Горе нормом из члана 103, и за ту инвеституру прописује рок од тридесет дана. И ништа више, а ни даље од тога. Устав Цене Горе, чак нигдје не нормира ни кога Предсједник Црне Горе у том случају „мора“ (имперација) или пак “треба” да предложи за мандатара.
У Правном систему Црне Горе, не постоји: ни Закон о Влади; ни Закон о Скупштини, а у Закону о избору Предсједника Црне Горе из 2018. нема ни слова о тој или некој сличној надлежности. Уз то, не постоји ни нигдје другде нека одредба која уређује ову правну ситуацију. Дакле, то што је јуче учинио Предсједник Црне Горе је – горе од сваке импровизације.
Редовна и најчешћа последица сваке „уставне импровизације“ није тек у само у зони озбиљне компромитације, јер је 41 посланик јавно и сасвим јасно представило и послало писмо Предсједнику Црне Горе да да инвеституру Миодрагу Лекићу, напослетку пресудити, тако што ће без одлагања одбацити Предсједников предлог. И тим: јустификовати демократско (јавно и „писано“) опредјељење свих тих истих 41 посланика.
Тако ће Предсједник Црне Горе коначно бити у уставномјерној правној прилици да испуни своју уставну улогу и уставни задатак, да инвеститура за мандатара професора и посланика Миодрага Лекића, након чега ће бити демократски конституисана изворном вољом грађана од 30. августа 2020. нова Влада Црне Горе.
У коначном, и Предсједнику Црне Горе је потпуно јасно да према одредби члана 91 став 1 Устава, ако се којим случајем и не буде формирала нова Влада, мандатара Миодрага Лекића коме ће повјерити мандат – да је искључиви титулар одлуке о „скраћењу мандата Скупштине Црне Горе“, најмање 41 посланик Скупштине Црне Горе. Тако и тим редом у Уставу Црне Горе пише.
Што се тиче самог предлога с којим се Предсједник Црне Горе мало занио, ван задатка и ван позива који му је упућен, нема никакве сумње да то опет може предложити и 25 посланика па и његове политичке партије којима је управо он такође, предсједник.
Владан С. Бојић, адвокат
