Пише: Владан Перишић
Волео бих да уместо о институционалној цркви разговарамо о Исусовом јеванђељу. Неко је приметио да су рани хришћани чекали Христов скори долазак, али да је уместо Христа дошла црква. Наравно, црква има много димензија представљених многим сликама. Пре свега и изнад свега она је Тело Христово (Рм 12, 4 – 5, 1; Кор 12, 12-21; Еф 4, 11-16) чији смо ми удови, док је Христос глава цркве. Црква је и невеста Христова (Еф 5, 25-27; Отк 19, 7-21,2) коју он воли и чува. Она је и храм Духа Светога (1Кор 3, 16-17; Еф 2, 21-22). Она је и Божије стадо, чији је добри пастир Исус (Јн 10, 11-16,1; Пт 5, 2-4; Дап 20, 28). Црква је и лађа којом из овог света пловимо у Царство Небеско. Итд, итд.
Али поред ових суштинских, узвишених и мистичких аспеката, црква има и много прозаичнијих и приземнијих. Она је и институција, и бирократија, и јурисдикција у којој се епископи формално јављају као врховни ауторитет (али садржински често врло упитно), чувари вере (коју често не разумеју) и традиције (коју често не познају), али и као послодавци (који по слободном нахођењу запошљавају и отпуштају), као тужитељи и пресудитељи (често неправедни, безобзирни и немилосрдни). О том виду цркве, који је често не само различит, него и директно супротстављен оном првом, сада, нажалост, управо због тога, морам говорити.
Појам „теолог“ остаће у овом раду намерно недефинисан. То је отуда што његова прецизна дефиниција излази изван сврхе овог рада, а и зато што он треба да обухвати читаво мноштво иначе по много чему (образовању, инспирацији, оријентацији, црквеном статусу итд, итд) различитих покушавалаца да о Богу, свету и човеку говоре на смислен и кохерентан начин. Зато се под њим могу схватити како данашњи „академски“ теолози, тако и лаици свих датости (пола, расе и сл) и оријентација, па чак и сами епископи или неки други клирици цркве првих векова хришћанства. Ако су у оно доба теолози били углавном монаси и епископи, ипак остаје чињеница да су и они били под притиском показивања лојалности званичном учењу државне цркве са којим се као теолози нису увек слагали. Дакле, тензија на релацији теолог – епископ-као-државни-службеник, могла се у неким случајевима јавити чак и на нивоу једне особе, мада је предмет овог рада, пре свега, вишевековна тензија теолог – црква-као-епископска-институција.
Ако у овом раду треба да буде реч о томе да ли теолог треба и може да буде аутономан у односу на црквени ауторитет, онда првенствено треба да разумемо откуда уопште то да теолог треба да се бори за своју аутономију. Уколико је теолог, попут сваког хришћанина (укључујући и епископе и презвитере) интегрални део једне евхаристијске заједнице, зашто би он уопште тражио да буде аутономан? И од кога? Историја показује, а садашњост потврђује – поглавито од епископа, што ће рећи од институционалне цркве коју су, по узору на државу, конституисали и коју све до данас одржавају епископи и која је у међувремену постала сама себи циљ. А они су то могли урадити тек онда када је епископска служба (под изговором спречавања могуће злоупотребе) веома рано (већ у 2. веку) у себе усисала различите тада постојеће црквене службе (литурга, беседника, пророка, организатора, учитеља, пресудитеља итд) и све их учинила својим деловима или атрибутима. Од тада су све остале службе у цркви почеле да се схватају као да извиру из епископове. А одакле је извирала епископова служба? Кренимо редом.
Рана црква
Апостоли су били они које је Исус овластио да у његово име говоре и делају као што је он то чинио. А то значи да и у потоњој цркви ипак постоји нека врста власти (нпр. над силама сатаниним), али је за нас овде битно да се она не заснива на праву. Она није јуридичког типа (као што је то случај у институционалној цркви). И овде одмах долазимо до једне од кључних ствари. Христово овлашћење апостолима, међутим, није било јуридичког реда, тј. оно им није давало никаква нова права. Због тога у цркви и нема власти која се заснива на праву.Напротив, његово овлаштење је подразумевало њихову дужност да служе ономе ко их је овластио и онима због којих их је овластио. Тако, послање апостолâ у мисију да проповедају и делају у Исусово име, не подразумева њихово уздизање, него – напротив! – њихово смиривање. Дакле, апостолско послање је везано са служењем и смирењем, тј. са смиреним служењем, а не са некаквим стеченим правима на владање повереном им заједницом. Апсолутно исто морало је још и више важити за епископе.
У самом почетку је идентитет епископа извирао из заједнице верних, тј. из евхаристијске заједнице, тако да је та заједница бирала епископа (првог јој је, и то само само у неким случајевима, изабрао неки апостол, а надаље су га бирали сами), а епископ је служио тој заједници људи с којима је свакодневно делио и добро и зло. Дакле, извор епископске службе био је у (евхаристијском) сабрању верних. И ако је неком за свој рад и своје ставове епископ полагао рачуна, то је била сама та заједница. А у таквом сабрању уобичајено, и у држави и друштву раширено, начело хијерархије било је стављено изван важења. И то зато што се такве заједнице „нису саображавале овом веку [тј. овом свету]“, него су се „преображавале обнављајући свој ум“ (Рм 12, 2). Вредности овог света су у њима биле преокренуте, па је зато и хијерархија изгубила на значају, док је владање, сада сагледано „преображеним умом“, било схваћено као служење – што је био нов и за уобичајено разумевање сасвим контраинтуитиван концепт. Он је, међутим, почивао на учитељевим речима: „Онај међу вама који хоће да буде први, нека вам буде слуга, као што ни Син Човечији није дошао да му служе, него да [он] служи [другима]“ (Мт 20, 27-28). Дакле тај, у односу на целокупан антички свет, нови дух управљања заједницом заснивао се на служењу а не на владању (господарењу). Свако такво (евхаристијско) сабрање сачињавало је самосталну и независну цркву чије су границе биле омеђене границом тог евхаристијског сабрања.
Када се Римско царство административно поделило на области или дијецезе (процес који је започео Диоклецијан, а довршио Константин), та административна природа царства почела је да мења биће црквених служби. Епископ је све мање црпео идентитет из евхаристијске заједнице која га је бирала, а све више од владара кога је Јевсевије Кесаријски схватао као божанског представника на земљи, равноапостолног и чак као κοίνος ἐπίσκοπος (општи, заједнички епископ, тј. онај који надгледа све), а чија се свеопшта власт онда преносила надоле на епископе, а преко њих на дијецезу за коју су надлежни. Тако су епископи све мање били зависни од евхаристијске заједнице, а све више од институција царства, пре свега, самога цара, пошто они постају његови службеници. У ономе што би се данас називало „политичка теологија“ тада се заступају концепти о монархији као идеалном политичком, али и црквеном систему (види: Псеудо Климент, Дидаскалија, Јевсевије Кесаријски), па није ни чудо да се тада јавља и схватање монархијског епископата и епископа као свемоћног, а лаикâ као небитних. Црква полако почиње да се изједначава са јерархијом, јер евхаристијско сабрање верних није више извор епископске власти, него њен објект – оно се (од) сада налази под влашћу епископа.
Већ од 4. века почиње преклапање црквених и државних јурисдикција, а црквено право почиње да се спроводи као грађанско. Црква почиње да бива све мање догађај, а све више институција, све мање однос, а све више администрација (и то по угледу на државну). Односи међу члановима цркве бивају све мање односи „узајамног потчињавања“ (какве заговарају писци Новог Завета), а све више институционалне субординације (какве заговара Римска империја). По угледу на империју, и црква је изградила пирамидални систем субординације. Прво су епископи себи потчинили презвитере и ђаконе, а онда су убрзо постали потчињени и једни другима: хороепископи епископима градова, ови митрополитима, а ови патријарсима најважнијих градова (Александрије, Антиохије или Јерусалима) или самих престоница (Рима или Цариграда). Држава је коначно прихватила цркву, али тако што ју је стегнула у свој челични загрљај не допуштајући јој да буде различита од државе и независна од овог света. Цар је постављао све патријархе као своје управљаче широм царства. Тзв. симфонија између државе и цркве била је све само не симфонија, будући да је црква (као институција) постала инструмент царства.
Вучић Ђукановићу поклонио Ђуришића, као чувену Тројанску скулптуру
При томе, кад је цар Теодосије (крајем 4. века) забранио све паганске култове, хришћанство је постало државна религија, црква је постала државна црква, а кривоверје није остало само јерес (слободан, па макар и погрешан, избор), него је постало злочин и то против државе. Овим је донедавно прогоњена црква постала црква која прогони. Јер проглашени јеретици нису више само од цркве одбачени, него и од државе прогоњени и кажњавани. Често прогоном ван цивилизације, физичким мучењем, сакаћењем или смрћу. Хришћански предводници цркве, тако складно сједињени са државом, по први су пут почели да убијају друге хришћане само зато што су ови имали друкчије мишљење и схватање вере. Таква пракса се спроводила и на Истоку и на Западу, мада је само на Западу (код Августина) настала теорија о оправданости силе када је потребно постићи духовне сврхе. Не треба овде трошити речи на сва непочинства (насилна обраћења, инквизицију, свете ратове итд) за чије се оправдање позивало управо на Августина.
И Рим (325) и Цариград (381) добили су првенство над осталим црквама, и са тим повезано право апелације, искључиво на основу небиблијских, нејеванђелских и нетеолошких разлога. Наиме, првенство је Рим добио само зато што је био главни град империје, а потом је то добио и Цариград из истог разлога. Дакле, само из политичких, никако из црквених разлога, јер су то били градови почаствовани „царем и сенатом“, а не због неког евхаристијског скупа, пошто је таквих скупова већ тада било на десетине, ако не и на стотине. А пошто су такав повлашћен статус већ стекли, ове две цркве ће употребити сву реторику, па и демагогију, како би га оправдали и црквено-теолошки. То ће им омогућити да у наредним вековима према осталим црквама, па и појединцима, наступају са становишта моћи, оне моћи коју Исус од њих никада није тражио и, штавише, од ње се снажно ограђивао („Нисам дошао да владам и да ми служе, него да ја служим другима“).
Монаси
Притисцима царско-црквене моћи лакше су се (барем у почетку) одупирали они које није било могуће превише уцењивати, јер нису имали породице, пре свега, децу, а то су монаси, који су од 4. до 9. века, постепеним али упорним деловањем, успели да постигну да се епископи бирају искључиво из монашких кругова. Но, чини се да ни ово на дуже стазе није помогло. Показало се да линија храбрости, достојанства и интегритета није пролазила између ожењеног и неожењеног свештенства, него посред једног и другог. И код једних и код других постојали су и храбри и кукавице, и људи од интегритета и они без свога става. Штавише, показало се да су, на крају крајева, они који су одбацили свет и отишли у пустињу то учинили да би се из пустиње вратили да владају тим, у почетку одбаченим и презреним, светом. Свет у којем је цар постављао патријархе, а епископи играли улогу судија чинио им се неприхватљивим, све до тренутка када су се епископи и патријарси почели постављати прво и из њихових, а потом само из њихових редова, због чега су се том презреном свету радо вратили како би њиме управљали (макар као продужена рука цара).
Још једна монашка измишљотина значајно је допринела преобликовању изворног јеванђелског духа међу-људских у међу-службене односе. То је монашка заклетва послушности духовном оцу. Поред Исусовог експлицитног савета против коришћења сваке заклетве (Мт 5, 34-37), као и против тога да се било ко на земљи назива оцем (Мт 23, 9), постоји и нешто дубоко проблематично у заклињању на доживотну верност и потчињеност „духовном оцу“ или предводнику неког реда. Овом новотаријом се ван снаге ставља 1) библијски концепт „узајамног потчињавања“ и замењује 2) небиблијским концептом субординацијског потчињавања које иде само у једном смеру. За разлику од „духовних отаца“ (тзв. „духовника“) Исус од својих ученика није тражио да му се заклињу на верност, нити да му буду потчињени. У потпуности је чувао њихову слободу (јер је знао да је управо слобода оно чиме су они „слика Божија“) и говорио им је једино: Ко хоће да иде за мном, нека иде. И није од њих тражио да ту своју решеност потврђују заклетвом њему као „учитељу и духовном оцу“.
Потпуно супротно овом библијском, новозаветном духу који очувава човекову слободу и све заснива на добровољности и узајамности, монаштво од сада тражи безусловну послушност „духовном оцу“, чиме слободну децу Божију претвара у потчињене извршитеље налога који долазе из строго успостављене хијерархије, која од њих захтева беспоговорну послушност. Била је то одлична припрема за дух и атмосферу коју ће наметнути целој цркви кад успеју да њоме завладају (а на то није било потребно дуго чекати). Захтевали су беспоговорну послушности свих који су им хијерархијски подређени, будући да су (са несумњивим успехом) уложили сав неопходан напор да хришћане убеде како њихов ауторитет потиче од самога Бога. И од те пробитачне измишљотине не одступају до данас.
*
Препрека аутономном мишљењу теолога били су у оно доба управо овакви епископи који су свој ауторитет заснивали на империји и цару и који су за наметање свог мишљења имали на располагању сва средства државне принуде. Зато је борба са црквеним властима (епископима, патријарсима) била у ствари борба са државним службеницима (јер су епископи то и били) и тиме са самом (царском) државом. Но, када је, настанком савремених држава које више нису почивале на идеологији божанског владара, него на идеологији природног права или друштвеног уговора, у новије доба свршено са тим да епископе постављају цареви и владари (или барем да на епископски избор морају дати свој пристанак), епископи су ипак успели да задрже ту привилегију да у цркви буду неупитна власт (макар их сада бирали неки други епископи, тј. макар се бирали између себе). Јер њихов положај и ауторитет и даље није извирао из евхаристијске заједнице која се о њиховом постављању није ништа питала, па зато епископи њој и нису полагали рачуна.
Западна варијанта
На Западу су ствари стајале мало друкчије. У првим вековима црква је и на Истоку и на Западу прихватала идеологију по којој је император схватан као Божији заступник на земљи, такорећи Христов намесник. Но, Римска се црква (захваљујући томе што је у 4. веку император почео да резидира у Новом Риму, а не у далеком старом Риму) мало по мало ослобађала те идеологије и почела да гради сопствени политички систем који је уместо императора као врховну власт перципирао папу, а то је подупирала заговарањем превласти духовне над световном влашћу (што је било становиште које је Истоку изгледа остало задуго страно). И док је на Истоку цар наставио да доноси (или барем одобрава) црквене законе, на Западу је, доносећи их макар повремено, папа постао једини црквени законодавац.
Велики број посјетилаца на промоцији књиге Владике Григорија, (ВИДЕО)
До пада Западног римског царства (476) римски бискуп је, с обзиром на значај града Рима, био један од најважнијих (чак први у диптисима). Но, на Петра се није могао позивати, будући да „примат Петра није био јуридички, него функционалан, у служби јединства“ (Ханс Кинг). Ипак, папин утицај је временом растао, мада у то време, ни на Истоку ни на Западу, ником није падало на памет да би он требало да има право да доноси одлуке обавезујуће за све или да поставља друге епископе.
При томе, у раној цркви није постојао никакав примат, а поготово не никаква непогрешивост. Оне су настале и развиле се (и тако наметнуле) током историје. А све је почело тиме што је Рим, полако се супротстављајући до тада владајућем принципу организације цркве (који се састојао у прилагођавању цркве политичкој подели царства) развио сопствени принцип – апостолско и петровско порекло римске катедре. Према том принципу Рим је имао примат не зато што је био главни град царства и престоница цара (као што произлази из принципа прилагођавања), него зато што је Римску цркву основао првоврховни апостол Петар (мада је старо римско предање све до 4. века уз Петра као оснивача додавало и Павла). Иако на Истоку првенство Рима никада није било оспоравано (све до Великог раскола), оно није било заснивано на легенди да је Римску катедру основао Петар (принцип апостолства), него на чињеници да је Рим престоница царства (принцип прилагођавања).
С друге стране, у раној цркви, а нарочито на Истоку, важност неке катедре никада се није повезивала са тим да ју је (евентуално) основао неки апостол, мада је на Истоку било много цркава које су основали апостоли, а на Западу ниједна. Принцип апостолства је проналазак римских папа у њиховом настојању да се отргну од превласти државе и цара над црквом, превласти омогућене принципом прилагођавања (или усклађивања) који је на Истоку заувек остао преовлађујући (мада је и тамо принцип апостолства средином првог миленијума полако почео да добија на значају). Дакле, римске папе су, супротстављајући се до тада важећој доктрини прилагођавања цркве државним институцијама, осмислиле нову политичку доктрину о супериорности духовне над световном влашћу. И наставиће да је бране током целе историје цркве. Том доктрином они су цару (и сваком другом владару) оспоравали право надзора над црквом, које су приписивали искључиво епископу Рима. Био је то одлучујући корак ка концепцији неупитности папске власти.
Римска црква после Римског царства
После пада Римског царства, није више постојао јак цар који би контролисао цркву. Управо то је отворило простор да бискуп Рима постепено преузме не само духовни него и политички ауторитет, а тако је ојачала и његова укупна моћ. Нову политичку идеологију Римске цркве започео је папа Лав I (440-461) са својом тезом да је Исус Петру даровао „пуноћу моћи“ (plenitudo potestatis), која се аутоматски преносила на римског епископа (теза коју је темељио на једном писму за које се испоставило да је фалсификат) и да је та „пуноћа моћи“ везана за функцију а не за особу (дакле, није било битно да ли је неки папа те катедре достојан или није, оно што је било одлучујуће је да је уопште постао папа). Лав је отуда био уверен да из њега говори сам Петар. Његову црквено-политичку идеологију наставио је Гелазије I (492-496) заговарајући (чак и од цара) неограничену врховну свештеничку моћ над својом црквом, као и тезу да је духовни ауторитет надређен царевом. Оваквим тезама је лавовско-гелазијевска идеологија постала magna charta средњевековног папства (Walter Ullmann).
Њихову линију су следили папе Симах (498-514), који је познат по низу фалсификованих докумената којима је као папа ојачао своју аутономију и ауторитет, и Никола I (858-867), који се није либио да баца анатему на свако непридржавање папске одлуке, било да се она тиче доктрине или праксе. То је менталитет Римске цркве променило у правцу претензије да она над свим осталим (источним и западним) црквама има директну и непосредну јурисдикцију, тј. првенство власти. И управо то ју је полако али сигурно удаљавало од византијског поимања првенства као одавања части римској катедри.
Уверењу заснованом на легенди (а не на историјској чињеници) да је Римску цркву основао апостол Петар (јер Петар је дошао у већ основану Римску цркву) и да је управо Петру Исус дао моћ да „свезује и развезује“ (Мт 16, 19), Византијци су супротстављали уверење да је моћ да „опраштају или задржавају грехе“ (Јн 20, 23) Исус предао не само Петру него и свим осталим апостолима, како је било јасно из речи апостола Јована. Ослањајући се на Јованово јеванђеље (Јн 20, 23) Византијци су одрицали божански карактер римског примата (темељен на Мт 16, 18-19) и све епископе, а не само римског, сматрали Петровим наследницима.
После 5. века папе су своју моћ темељиле углавном на потпуним фалсификатима. Прво на измишљеној легенди (из 5-6. века) о папи Силвестеру који оболелог цара Константина крштава и то у Риму, после чега овај одмах оздрави. Потом на њој заснованој „Константиновој даровници“ (8. век) према којој цар Константин као захвалност папи Силвестеру препушта Рим, царске симболе и одору, као и западну половину царства и даје му првенство власти над свим осталим црквама (посебно над најзначајнијим црквама Истока). И на крају на највећем фалсификату – Псеудо-Исидоровим Декреталијама (9. век) које садрже 115 потпуно измишљених докумената римских епископа из првих векова и још 125 аутентичних, али искривљених накнадним интерполацијама.
Циљ свих ових кривотворина (од којих је једна од најзначајнијих била да првој катедри (тј. римској) не може судити нико – prima sedes a nemine iudicatur) био је да увере хришћане да је свака појединост у животу древне цркве била одређена папским декретима. Иако је то била потпуна измишљотина, папе су на њој заснивале и новину да право сазивања и потврђивања сабора (које је до тада имао само цар), од сада има искључиво папа. Сви ти фалсификати су у будућим столећима углавном потврђивани од стране папа (чиме су добијали на легитимитету), те су тако доспели и у данас важећи Codex iuris canonici, где их је курија донекле ревидирала а папа Јован Павле II обнародовао 1983. Ако би неки истинољубиви теолог хтео да инсистира на поништавању свега што је утемељено на овим фалсификатима, морао би да има на уму да њихову (макар и ублажену) веродостојност и дан-данас заговара римска курија на челу са папом.
Развијајући ову нову идеологију Римске цркве о надмоћи духовне над световном влашћу, у позном средњем веку папа постаје врховни судија и законодавац, па је тако могао да екскомуницира чак и цара. Григорије VII (1073-1085) 1075. год. издаје Dictatus papae којим истиче надмоћ папске над световном влашћу. Ту он тврди да 1) епископе може да поставља и смењује само неограничени владар цркве – папа (јер су их иначе у многим приликама постављали цареви и краљеви дајући им симболе духовне власти – прстен и жезло); да 2) папа може да свргне чак и цара; да је 3) папа изнад сваког суда (осим Божијег). Григоријеве идеје оваплоћује и папа Инокентије III (1198-1216) који моћ папства уздиже дотле да епископи постају практично безначајни. За себе, уместо титуле „намесник Петров“ он узима титулу „намесник Христов“ (vicarius Christi), што се до тада користило за сваког епископа или свештеника, но од тада само за римског папу. Папа се од тада па надаље јавља као врховни поглавар, апсолутни законодавац и највиши судија целе цркве.
Потпуно у том духу чак ће и један Тома Аквински изјавити „да је за спасење неопходно бити подређен римском папи“, чиме је из спасења, између осталог, искључио и читаву Источну цркву. Ова идеологија папске (све)моћи је свој врхунац достигла на Првом ватиканском сабору (1870) догмом о папиној непогрешивости (што је у суштини била политичка реакција на незадрживи налет модернизма, којом је папство желело да, макар симболички, сачува феудални поредак). Тако, оно што је у раној цркви било потпуно непознато, а и незамисливо (римски папа као апсолутни владар и непогрешиви учитељ), постало је црквена догма у 19. веку.
Како је расла папска моћ, тако је епископски колегијум све више маргинализован. Такође, локалне цркве Запада су постепено изгубиле право да саме бирају своје епископе. Штавише, целокупни сабор епископа је у односу на папу изгубио своју сувереност: сада се папа (као врховна власт) јавља као онај који потврђује одлуке сабора, а не обратно. Јер он није непогрешив зато што следи одлуке сабора, него је непогрешив сам по себи (ex sesse).
Чини се да се овакво стање на крају показало проблематичним и у самој Католичкој цркви, а нарочито у њеном односу са другим црквама. Несумњиво би било пожељно да се папа врати на ону врсту првенства коју је уживао у раној цркви (у целом првом миленијуму) чиме би се црква вратила саборности и колегијалности (ка чему је покушао да иде Други ватикански сабор). А у екуменским односима тешко је замислити шта би унутар поново јединствене цркве била улога једног непогрешивог човека (а да он није Исус). Све у свему, све већа моћ римског папе, која је резултирала тиме да он (уместо осталих локалних цркава) поставља све епископе (те се јавља као супер-епископ), те да је сам од себе (ex sesse) непогрешив, показала се и теолошки проблематичном и историјски непотребном и екуменски штетном.
Овај кратак историјски осврт на раст епископске (патријарашке, а нарочито папске) моћи треба да послужи томе да схватимо откуда њима толика моћ у цркви, и колико је она уопште јеванђелски утемељена, као и због чега је епископи бране по сваку цену. Оно што из до сада реченог постаје сасвим јасно јесте да та моћ за коју се врх (и Источне и Западне) цркве тако опсесивно борио и на крају изборио, нема никакве везе ни са Богом, ни са Сином Божијим, ни са Његовим јеванђељем. Она је искључиво људска. Исувише људска.
Са таквом једном моћи, која је успела да приграби све црквене (а понекад и државне) институције, огромна материјална средства, црквене судове, црквено издаваштво, црквене медије и много шта још, један слободномислећи теолог, тј. онај који јесте члан цркве али мисли својом главом, треба да изађе на крај. Што личи на борбу Давида и Голијата. Све оно на шта се теолог може ослонити јесте сазнање да Давид (макар уз Божију помоћ) ипак може победити Голијата.
Други део предавања о. Владана биће ускоро објављен.
Библиографска напомена: Предавање о. Владана Перишића Између послушности и савести: Аутономија теолога и теологије с обзиром на црквени ауторитет кроз историју одржано је магистрантима и докторантима теологије на шестим по реду Mediterranean Theological Meetings са темом From Dogma to Dialogue: Theology and Contemporary Challenges, у Ловрану, 13-19.7.2025.
Извор: Теологија.нет
