Пише: Влада Станковић
Иако у модерној Републици Турској постоји званично само једна, турска нација – независно од стварне етничке припадности турских грађана – проблем Курда и њихових права већ дуги низ деценија представља једно од највећих, некада и најемотивнијих питања турског друштва и унутрашње политике ове велике државе. Као убедлјиво најбројнија мањинска етничка група, Курди, народ од више десетина милиона који нема своју државу, у исто време су и један од најозбилјнијих геополитичких проблема у ширем региону Блиског истока. Осим у Турској, где чине између 15 и 20 процената укупне популације, Курди су већинско становништво и у областима северне Сирије и северозападног Ирака, као и у пограничним регионима ове државе са иранске стране границе.
Борба за самосталну курдску државу представлјала је политичку константу ове по разним савременим државама разбацане нације. Та борба је посебан замах добила у време Првог заливског рата 1991. године, када су ирачки Курди добили из Вашингтона чврсто обећање државности као савезници у борби против Садама Хусеина и његовог диктаторског режима. Исто обећање поновлјено је са истог места и дванаест година касније у време америчког напада на Ирак и свргавања Садама Хусеина, али је оно, као и претходно, остало неиспуњено, а Курди и њихове вође препуштени су својој судбини и политичким осветама режима свих држава у којима живе. Након много нових сукоба, неизвесности и промена на Блиском истоку и савременим политичким односима уопште, питање Курда је готово у потпуности гурнуто у страну и потиснуто с агенде најважнијих, горућих проблема. Односно, питање Курда је политички ставлјено ад ацта свуда осим у Турској – болје речено, свуда осим у политичким плановима најдуговечнијег политичара овог региона, турског председника Реџепа Тајипа Ердогана.
Рођен у Истанбулу, у коме Курди сачињавају једну четвртину становништва, Тајип Ердоган је одувек био свестан значаја курдске мањине и у унутрашњој, али и у сполјашњој политици његове државе. Почетком каријере попустлјив према курдским захтевима – њиховом је подршком и започео свој успон као градоначелник Истанбула пре три деценије – Ердоган је током година и деценија више пута мењао свој однос према Курдима, у зависности од политичких потреба. Вођен увек и исклјучиво само тежњом за опстанком на власти, турски председник је сарађивао, претио, протеривао, хапсио, или преговарао са разним курдским политичарима и предводницима бројних курдских партија које су настајале и нестајале под политичким и судским притисцима, брже него што су то могли испратити чак и пажлјиви посматрачи турске политичке сцене. Само у последњих девет година, након неуспелог пуча против Ердогана јула 2016. године, забрањена је највећа курдска партија, њен председник је утамничен, а нова странка сличног имена заузела је њено место међу курдским гласачима, истовремено трпећи претње и прогоне, али и преговарајући с Ердогановим режимом.
Неколико година након 2013, када је био уздрман огромним таласом масовних протеста, Тајип Ердоган је за кратко време привукао на своју страну курдску Партију демократије и мира (БДП), од 2014. названу Демократска народна партија (ХДП) и са њом блиско сарађивао. Међутим, непосредно након покушаја пуча 2016. године, турски председник је ухапсио њеног председника Селахатина Демирташа, коме је суђење након готово осам година утамничења започело тек претходне. Релативно млад и харизматичан, Демирташ је довео курдску партију на треће место турског политичког система, одмах након Ердоганове Партије правде и развоја (АКП) и старе кемаловске Републиканске народне партије (ЦХП), тиме поставши најважнији фактор у склапању договора и коалиција на турској политичкој сцени. Самим тим Демирташ је постао изузетно опасан за Ердоганову власт, јер би ХДП у савезу са ЦХП несумњиво надмашила до сржи корумпирану владајућу партију и Ердоганов систем. Због тога је Демирташ постао још једна политичка жртва турског председника, који се одржава на власти првенствено једноставним методом: незаконитим хапшењима и уклањањем свих својих противника из политичког живота, што је само потврдио мартовским хапшењем градоначелника Истанбула Екрема Имамоглуа, који – сасвим је извесно – неће изаћи из затвора док год је Тајип Ердоган на власти.
А Ердоган ће, ни у то не може бити ни најмање сумње, на власти остати до краја живота и на њој се одржавати по сваку цену. Суочен са јасним незадоволјством грађана најпре очајном економском ситуацијом, за коју након више од две деценије владавине једино он може бити одговоран, Тајип Ердоган је решио да на време осигура свој останак на власти и након истека другог – и по тренутном Уставу последњег – мандата председника 2028. године. Као што је 2017. променио Устав и увео председнички уместо парламентарног система, тако је и сада решио да изменом Устава омогући себи и додатни, трећи председнички мандат. С обзиром на то да је за промену Устава неопходна двотрећинска већина у парламенту, Тајип Ердоган је стога суочен са неопходношћу преговора са Курдима, како би уз помоћ њихових гласова обезбедио себи мирну будућност, неузнемиравану непријатним питањима о пореклу огромног богатства које су он и његова породица прикупили од 2002. И зато је Ердоган од почетка ове године започео преговоре и притисак на курдске вође: на некадашњег лидера оружане борбе Курда Абдулаха Оџалана, од 1999. у самици у затвору на острву у Мраморном мору, и на лидере нове курдске партије, наследнице забрањене странке ухапшеног Демирташа, Партије равноправности и демократије народа (ДЕМ).
Још у фебруару Оџалан је из своје ћелије позвао борце Курдске радничке партије (ПКК), који од 1984. воде једну врсту сталног герилског рата против турске државе, да одустану од оружане борбе и прихвате дијалог са Тајипом Ердоганом и турским властима. Овај апел Оџалана, у турским медијима деценијама проглашаваног за најокорелијег терористу и државног непријателја број један, био је праћен тихим, више приватним него јавним уверавањима Ердоганових блиских сарадника да ће се изаћи у сусрет бројним курдским захтевима, најпре захтеву за амнестију свих курдских бораца за политичку аутономију унутар турске државе. Управо охрабрен успехом првих корака комплексних преговора са Курдима, Ердоган је 20. марта ухапсио од њега знатно популарнијег Имамоглуа, правилно проценивши да ће главна курдска партија, упркос ставовима својих симпатизера, званично остати по страни од великих протеста који су тим поводом избили.
Реџеп Сојглу: „Цунами“ – зашто је Ердоган изгубио турске локалне изборе
Краткорочно решивши „проблем Имамоглу“ – коме сигурно неће бити дозволјена кандидатура на будућим изборима – и политички заробивши највећу курдску партију на својој страни након што су присталице Имамоглуа и ЦХП огорчено реаговале на курдско пристајање на Ердоганов политички терор, председник је могао наставити са далјим притисцима на сада већ помало ослаблјене курдске лидере. Тако је 12. маја, без икаквих стварних уступака или чак обећања уступака, ПКК одговорила на поновлјени позив свог одавно зароблјеног и изолованог вође, Оџалана, и прогласила самораспуштање, односно потпуно гашење. Само дан касније, очигледно затечен таквим расплетом, лидер ДЕМ Тунџер Бакирхан упутио је апел властима да своје прокламоване добре намере потврде конкретним поступцима који би довели до јачања поверења у турске државне институције међу Курдима. Он је, пре свега, затражио да до почетка јуна буду ослобођени политички затвореници, најпре некадашњи председник ХДП Демирташ; затим да Оџалан након више деценија буде изведен из изолације и да му се омогући контакт са сполјашњим светом; као и да се да амнестија свим борцима ПКК за које није доказано да су починили злочине.
И из самих ових, помало очајничких захтева једног од курдских политичких лидера јасно је да су Курди у Турској ухваћени у вешту замку Тајипа Ердогана и његовог министра сполјних послова, а раније дугогодишњег шефа моћне турске тајне службе, Хакана Фидана. Практично без икаквих уступака од власти, чак и без најаве суштинског компромиса, водећа курдска партија је обећала своју подршку Ердогановом плану за промену устава Турске и тиме његовом несумњиво доживотном останку на власти. Иако је део бораца ПКК – за терористичку организацију, осим у Турској, проглашене и у Европи и у Америци – прешао у Ирак обећавајући наставак борбе за аутономију и права Курда, у новој геополитичкој ситуацији на Блиском истоку, након пада Асада у Сирији и америчког повратка на исклјучиву бригу о приватним интересима њеног новог-старог председника, која подразумева и блиске економске и политичке односе са Тајипом Ердоганом, нема сумње да ће питање статуса Курда у Турској бити поново скинуто са дневног реда и турске и међународне политике.
Сврставши се унапред политички уз председника, представници највеће курдске партије су тиме све изгубили: не само могућност да добију неке суштинске политичке уступке од Ердогановог режима, већ и подршку како курдских, тако и антиердогановских гласача у данашњој Турској, тиме знатно погоршавши свој статус у некој будућој, постердогановској Турској.
Извор: Радар
