Пише: Влада Станковић
Бизарна политичка представа која се одиграла на Кипру претходне суботе на најочигледнији је начин потврдила сву проблематичност и јединственост већ пола века отвореног „Кипарског проблема“. Двадесети јул, празник пророка Илије за већину становника Кипра, остао је заувек обележен турском инвазијом на ово острво 1974. године и младу, непуних 14 година стару самосталну и независну Републику Кипар, која је довела до турске окупације 38 процената територије Кипра. Пуних педесет година касније, у Лефкосији/Никозији, једином подељеном граду на свету од пада Берлинског зида, одиграла су се два по садржају потпуно супротна догађаја. Иако је турска прослава војне интервенције на Кипар, коју Анкара од почетка назива „спасилачком мировном мисијом“, одржана у окупираном северном делу кипарске престонице само неколико километара од слободног дела Никозије, ова два догађаја су заправо одржана у потпуно паралелним световима, на две сасвим различите политичке планете.
Врело кипарско јутро овог 20. јула започело је свечаном парадом турских трупа у северном делу Никозије, пажљиво и дуготрајно припреманом политичком представом коју је предводио председник Реџеп Тајип Ердоган, уз саучествовање „председника“ турске квазидржаве на северном Кипру, Ерсина Татара. Поруке турског председника уочи овог дана и на самој бизарној свечаности јасно су потврдиле огромну промену коју је његова двадесетдвогодишња владавина донела самој Турској, турској спољњој политици и њеним циљевима у широком региону од Блиског истока и северне Африке до – посебно – Балкана, у коме је његов утицај нескривен, непосредан и изузетно снажан. Читав политички врх Ердоганове вишедеценијски учвршћиване пирамиде моћи био је присутан на овој прослави, коју је обележило и показивање турске војне снаге, са симболичних педесет бродова који су од Босфора допловили до старог града Кериније на северу Кипра, као и падобранци који су подсетили на десант њихових претходника на Лефкосију пола века раније – овог пута носећи заставу са симболично представљеним „веком Турске“, посебно осмишљеним симболом претходне године за обележавање сто година од оснивања модерне турске републике и њеног уласка у други век постојања, век – у теорији – потпуне обнове турске моћи на некадашњим просторима Османског царства.
Историјски ревиозионизам
У истом граду, само са друге стране „зелене линије“, пола века старе бафер зоне и граничних прелаза, атмосфера је била потпуно другачија. На већ уобичајен начин, Гркокипрани, односно представници једино међународно признате Републике Кипар, обележавали су најтрагичнији догађај у историји кипарског хеленизма и након Малоазијске катастрофе 1922. несумњиво најтрагичнији догађај у модерној историји читавог хеленизма. Више од двеста хиљада људи је лета 1974. истерано из својих кућа, које нису могли чак ни да посете пуних тридесет година, више хиљада је погинуло, а толико је било и такозваних „непознатих“, оних чија судбина, односно смрт, није могла бити потврђена и који до данас представљају једну од најболнијих отворених рана многих породица на Кипру. Уз председника Републике Кипар, Никоса Христодулидиса, обележавању трагичних догађаја је присуствовао грчки премијер Киријакос Мицотакис, чије је обраћање, попут оног турског председника само мало северније у истом граду неколико сати раније, заправо представљало средишњи догађај у коме су изречене најважније политичке поруке, везане за Кипар и проблеме овог подељеног острва, али и за укупне односе Грчке и Турске и политичке правце којима ове две земље намеравају да иду.
Реџеп Сојглу: „Цунами“ – зашто је Ердоган изгубио турске локалне изборе
Стара флоскула да историју пишу победници у случају Кипра добија једно сасвим ново значење. Историја Кипра и Кипарског проблема последњих педесет година, показује јединственост овог само наизглед „замрзнутог конфликта“, у коме се борба не одвија више отвореним војним сукобима, већ политичким идејама, повременим преговорима и, најпре, упорним инсистирањем турске стране на другачијем тумачењу историје, која доводи и до потпуно другачијих планова за будућност и Кипра и турске улоге на овом острву, али и у целом источном Медитерану.
Од самог почетка независне Републике Кипар 1960. године, њено постојање је било обележено бројним проблемима и пре свега у сам устав утканим решењима, која су практично онемогућавала функционисање нове државе, незгодно постављене између источног и западног блока у време Хладног рата. Са већином од 68 одсто, Гркокипрани су добили право на председника у председничком систему нове Републике, док су Туркокипрани са својих 18 одсто у укупном становништву добили потпредседника са правом вета и загарантованих 30 одсто места у кипарској скупштини.
Ајша креће на одмор
Посебна провизија о постојању „држава–гараната“ нове, независне Републике Кипар, Велике Британије као доскорашње колонијалне власти острва, Грчке и Турске као „мајки–држава“ две највеће етничке групације на острву, од почетка је означила суштинско ограничење самосталности ове острвске државе. Већ 1964. године, након жестоких етничких сукоба, Туркокипрани су се повукли из свих институција, али и из својих домова на просторима централног и јужног Кипра и преселили се на север острва – на оне просторе које ће деценију касније заузети турска војска у акцији под називом Атила, чија је прва фаза започела 20. јула 1974, а друга 14. августа истог лета, у предвечерје једног од највећих празника православних Грка уопште, Велике Госпојине.
Иако корени турске инвазије и сада већ полувековне окупације више од трећине територије Кипра леже управо у овој провизији о постојању држава–гараната, непосредан повод тог лета 1974. Анкари је пружио државни удар у Лефкосији који је 15. јула 1974. организовала владајућа хунта у Атини. Војна диктатура пуковника, која је успостављена у Грчкој 21. априла 1967, увек је са подозрењем гледала на покушаје архиепископа Макариоса, председника Републике Кипар, да води колико је могуће самосталну политику. Подједнако су сумњичави били и предводници тадашње америчке администрације, а посебно Хенри Кисинџер који је као државни секретар практично управљао америчком спољном политиком уместо председника Никсона те 1974, у време врхунца Вотергејт кризе. Са своје стране, Анкара је још од 1960. са неповерењем пратила сваки потез Макариоса и грчке већине на острву и само је лично оштро упозорење председника Линдона Џонсона спречило турску војну акцију на Кипар још 1964.
Десет година касније, ситуација је била потпуно другачија. Иако је председник Макариос неким чудом успео да избегне атентат, државни удар атинске хунте је успео. Уместо Макариоса, који је преко Лондона успео да дође до Њујорка и Уједињених нација – где је био дочекан, додуше, не као председник Републике Кипар, већ као лидер грчке заједнице на Кипру, што је најавило и будуће потезе Вашингтона – за председника је постављен Никос Сампсон, који је још у првим годинама независног Кипра постао злогласан као један од вођа паравојних банди које су убијале и прогањале Туркокипране. Државни удар и постављање потврђеног злочинца Сампсона били су довољан повод да се турски премијер Булент Еџевит одлучи на војну акцију на Кипру, посебно након што је и из Вашингтона и из Лондона добио уверавања да се ове силе неће мешати нити спречавати војну интервенцију, док је Америка директно запретила диктаторима у Атини у случају било каквог слања грчких трупа на острво. У таквом сплету околности, лозинком „Ајша креће на одмор“, започела је кипарска трагедија, која након пуних пола века улази у нови чин.
„Лавендер“: машинска интелигенција која усмерава израелску бомбардерску кампању у Гази (3. дио)
Убрзо после турске интервенције на Кипру, Уједињене нације су низом резолуција јасно одредиле карактер ове акције и до данас непрекинутог присуства четрдесет хиљада турских трупа на северном делу острва, дефинишући их терминима инвазија и окупација. Јасно је да Турска од самог почетка није прихватила овакве карактеризације, али је Анкара у последњих пет година квалитативно у потпуности променила и своје схватање садашњости Кипарског проблема и своју политику ка његовом коначном расплету. Док Гркокипрани, као и Атина, инсистирају и даље на решењу двозонске, двокомуналне федерације које је утврђено и резолуцијама УН, турски председник је од 2020. у потпуности напустио било какву идеју уједињења острва и стварања заједничке федерације.
Последњи преговори две стране под окриљем Уједињених нација и са федерацијом као коначним циљем, завршили су се потпуним неуспехом у Кран Монтани у Швајцарској још 2017. Упркос непрестаном понављању воље за преговорима са грчке стране, и потпуно узалудном слању стално нових и у проблем неупућених изасланика генералног секретара Уједињених нација на Кипар, турска страна јасно говори да о заједничкој федерацији више не може бити ни говора ни преговора, и да је једино решење „признавање стварног стања“ – другим речима, потпуна подела на две самосталне државе на острву.
Иако је идеја о постојању две државе стара више од четири деценије јер је само од Турске призната „Турска република северни Кипар“ проглашена још 1983, и историјски ревизионизам који представља једну од основа политике Реџепа Тајипа Ердогана довео је ову до скора неоствариву фантазију турских политичара само на корак од остварења. Вођен чврстим а једноставним ставовима и потпуно уским и нетачним схватањем прошлости, са јединственим талентом за комбиновање национализма и исламизма, Тајип Ердоган је променио саму суштину турског друштва, које је постало много екстремније, искључивије и ратоборније него у претходним нараштајима. Вешто претећи важним геополитичким положајем Турске, Ердоган је успео да у огромној мери појача непосредни утицај Анкаре на свим просторима несталог Османског царства. Каква судбина чека просторе у којима турски утицај постаје доминантан, сасвим је јасно на примеру окупираног дела Кипра: након више од пет хиљада година, за само пола века избрисан је сваки траг грчког присуства на овом делу Кипра и он је у потпуности потурчен и исламизован.
Извор: Нови Магазин
