Kо год чита ова моја пискарања зна да нијесам љубитељ политике бившег ДФ-а, и да одбрану српства у Црној Гори не видим као слугањство београдској администрацији. Ако постоји школски примјер политичких антиталената, то су Андро, Милан, Медо и екипа… Тако да се слажем да у нормалним и редовним политичким околностима они могу бити само аутсајдери на клупи, а никако главни играчи са лоптом у ногама.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Међутим, ова ситуација пред састављање нове црногорске владе никако није нормална ни редовна. Овој Влади је „мало“ 41, или било који број подршке у парламенту испод 49 посланика. То је тако због несвакидашњих околности да састављамо први посткомунистичку и посткриминалистичку Владу, без икаквих ДПС или СДП околности око или изнад ње. И само такав капацитет подршке гарантује моћ размонтиравања и разшарафљивања конструкције коју су ови закивали по државним институцијама, деценијама.
А тај бројка 49+ не може да се броји са коалицијом око ДПС. А ако је тако, онда једина преостала математика иде преко 50 посланика „30-августовске“ већине и још 10 посланика мањина. Ако одузмеш УРА и коалицију ЗБЦГ, онда потребних 49 немаш са ПЕС, Демократама и мањинама. Дакле, све што руши ову једноставну математику представља потпуну политичку неозбиљност и неодговорност. Политичка коалиција антиталената носи назив „За будућност“… што и на симболичкој равни значи: без нас не можете даље. А са њима, упакованима на мјесто које им припада по броју мандата – може да се гура даље, свак у свом ресору, и свако у свом филму.
Осим тога, не могу да замислим мандат још једне Владе ЦГ током кога ћу опет слушати исте ликове који себе поистовјећују са српским народом, и који би свој (неоправдани) изостанак из извршне власти опет квалификовали као свенародно страдање.
П. С. Па да видимо да ли ће Ибрахимовић смјети или хтјети да не буде у Влади, из неких, назови, идеолошких принципа?
До читања у наредном броју.

