Пише: Зоран Јанковић
За почетак, замислимо главу/ум типичног филмофила у доброј и поузданој гледалачкој форми, а у том уму саобраћајницу са две једнако проходне а паралелне траке; рецимо да је једна резервисана за појам (ако не нужне, а онда, када је филм у питању, увек добродошле) суспензије неверице, док је друга намењена искључиво сврсисходности. Ако наставимо трагом те мисли, могли бисмо да, на пример, стигнемо до закључка да би најпримеренија и најприроднија тачка њиховог сусрета или сједињења био феномен недвосмисленог блокбастера, односно амбициозно “скројеног” филма очигледних репертоарских хтења за што бројнију и што свеобухватнију публику. Додамо ли томе закључке званичних еснафских посткорона анкета од пре пар година, а чији су нам налази показали да одрасли посетиоци биоскопа свесно-несвесно у овим новим приказивачким и дистрибутивним околностима дају предност искључиво зрелијим и озбиљније интонираним и постављеним филмским причама и филмовима, ако у њима има и јасно приметних елемената ескапизма. А ескапизам у тим блокбастерским околностима некако најдубље дише уз додатак ретро шика, који већ сам по себи трасира пут за ионако увежбану суспензију неверице, уз обећање неких смисленијих постојања и драма на којима оно почива из мање или више плусквамперфекта.
Овдашњи еквивалент тој анамнези био би успех (додуше, невештих и тек пуко употребљивих) скоријих екранизација прозе Мир-Јам или кинестетски знатно успелији филмски диптих Монтевидео…, а актуелан кино репертоар поново нам пружа прилику да испробамо уверљивост и тачност горенаведене тезе. С једне стране, ту је најновија француска филмска екранизација Диминог Грофа Монте Криста, који је до овдашњих биоскопа стигао ношен двема крајње прагматичним препорукама, а које се тичу баш тог комерцијалног потенцијала; наиме, овај Монте Кристо је најскупљи француски филм планиран за дистрибуцију у читавој овој години (са буџетом од приближно 43 милиона евра!), а у првом налету у француске синеплексе и остале биоскопске дворане привукао је за нас збиља тешко појмљивих десет милиона гледалаца (или барем толико продатих кино улазница). Већ смо на тој тачки “покрили” димензију сврсисходности тог конкретног филма (јер, ипак, шта је потенцијалан биоскопски хит који изневери наде многих и на крају се ни не приближи том сасвим легитимно прокламованом циљу?), док је ретро шик аспект нешто што у овом случају и не треба посебно појашњавати, а наречена суспензија неверице нужна је опрема пре но што се иоле добронамеран гледалац препусти овом остварењу и класицистичком изразу за који су се његови аутори (као и финансијери) одлучили. У том погледу, јасно је шта је овај нови, домаћински буџетиран Гроф Монте Кристо, и, сва је прилика, да гледалац неће бити затечен оним што овај филм пружа, и то практично од уводног сегмента на броду на узбурканом мору и при силовитој олуји.
Димин Монте Кристо можда и не оставља превише маневарског простора за некакве деконструкције, ремиксе, превратничке иновације и преправке, а овај пројекат је на све то био омеђен и запаженим успехом недавног (такође француског) диптиха о Четири мускетара, те је ово ново читање Диме онда очекивано реакционарно, или, ако ћемо да будемо блажи и емпатичнији према филмским ауторима које на првом месту мами здрав главни ток и комуникативан филм за оне некако увек и барем у извесној мери презрене “широке народне масе”, крајње консекветно класицистички конципиран филм, који онда, авај, нема баш ништа ново или изненађујуће да понуди мргудима и осталим закералима. Овај филм (у сценаристичко-редитељском виђењу и извођењу Александра де ла Пателијеа и Матјеа Делапорта) очигледно је дело јасних намера, побуда и циљева, и у тој димензији је врло добар (нумерички изражено, ово би била нешто мршавија/тананија четворка на скали од 1 до 5), а управо тај дослован и уравнотежен класицистички приступ овде је једна од јачих страна, а у исти мах и значајно оруђе којим је могуће охрабрити гледаоца да брзо посегне управо за суспензијом неверице, а то је неопходна “штака” за праћење те приче о невероватним преокретима, интригама и надгорњавањима. Ту је све на месту, ово је ипак у првом реду “производ”, у свакако достојанственијем доживљају тог често проказаног појма, и, поврх свега другог, укључујући ту и нимало изненађујуће зрелу и достатну глуму, на првом месту Пијера Нинија у насловној роли (знамо га из недавних филмских успеха Ив Сен Лоран и Маскарада), филм који се прати и уз утисак да би могао да буде “једнорог”, односно оно о чему многи овдашњи ствараоци сањају – пример успешно компримоване ТВ серије преведене у филмски медиј. То овде, наравно, није случај, ово је филм-филм, прављен по мери биоскопске дистрибуције и размаханијих приказивачких амбиција, а ваља поменути да овај филмски Гроф Монте Кристо бива бољи како одмиче и ближи се другом и трећем чину (конкретно, након, гле чуда, спектакуларног бекства из затворске куле), тј. када крене у правцу чак и трилерасте и хипертрофиране мелодраме са читавом лепезом преокрета и циљано шокантних открића и скретања са главне наративне путање. На крају, будући да овај филм чак ни на нивоу импликација не очитава ама баш никакву везу са садашњим тренутком и актуелним друштвеним и осталним околностима, као кључно питање по основи рецепције новог Грофа Монте Криста на личном, индивидуалном нивоу намеће се ова једноставна мозгалица – колико је свако од нас појединачно спреман за оволико неувијеног класицизма у филму који стиже са жигом 2024. године?
Нешто слично затичемо и када се у жижи нађе такође свеукупно врло добар холивудски ром-ком Одведи ме на Месец, настао у продукцији стриминг-сервиса Епл+, али који је ипак прво доспео у биоскопе; да појаснимо, реч је о ретро шик романтичној комедији смештеној у контекст трке за надмоћ у свемиру и мисијâ “Аполо” из шездесетих година. На нивоу “крвне слике” затичемо ту и подоста других опробаних и обично учинковитих рецепата и захвата из баштине тог поџанра у ових стотињак година; има ту и споја опречних нарави, непролазног трења међу половима, судара светоназора и амбиција, има ту и надгорњавања на мушко-женске теме, омажа вестернизацији/американизацији остатка планете, помало и слепстика, намигивања популарној култури, (успелог) флерта са мотивом женске (ауто)еманципације, те посвета врлим претечама и изданцима тог дуговечног под- или микрожанра… И овде пред собом (пред властитим очима) имамо филм који је превасходно “производ”, при чему постаје јасно да, све и да намеримо да и овај потенцијални филмски хит подведемо под стигму конфекције, морали бисмо, ако смо заиста искрени и поштени, да додамо и одредницу “високе класе израде”. У складу са управо изнетим опажањем и заплет је свесно сведен, ако не и рудиментаран – млађа и пробитачна мајсторица ПР-а добија прилично енигматичан задатак да, након низа неуспеха у свемиском програму и услед све видљивијег заостајања Америке за Русијом на том плану и у тој епохи, уморној америчкој јавности на умилнији и питкији начин прода идеју нужности даљих улагања у тај вид војног деловања и борбе за престиж, при чему ће јој се на путу наћи и згодан и заводљив оперативац и практичар на том пољу; не би требало да буде изненађених што на њиховој вибрантној хемији и динамици њиховог односа, понајпре одређеног сталном потребом за доминацијом (а што је, јелда, ехо захукталог свемирског боја две закрвљене хладноратовске стране). Поменута динамика њиховог односа постављена је тако да искусни и у тој жанровској сфери дефинитивно верзирани Скарлет Џохансон и Ченинг Тејтум из сцене у сцену, из сегмента у сегмент, циљано омажирају саигру Дорис Деј и Дина Мартина у класицима тог жанра, при чему су двоје првопомернутих за сваки случај потпомогнути Џимом Рашом и Вудијем Харелсоном, овде задуженима за комичарске бравуре и можда и најзабавније сегменте у читавом филму.
Извор: Време
