Приредио: Марко Ловрић
Шкотска, Велс и Северна Ирска имају владе које се начелно залажу за независност. Њихови су премијери недавно потписали заједнички меморандум у коме подвлаче право на самоопредељење. Лондон није одушевљен.
Село Пидингтон у грофовији Оксфордшир имало је и бољих дана у својој историји, старијој од норманског освајања Енглеске. Од средине 20. века нема школу, а 2012. је остало и без паба. Свеједно, цене некретнина у селу порасле су дванаест одсто у претходних дванаест месеци. И нико не би знао ништа о томе ни у Енглеској, а камоли у Србији, да 358 житеља Пидингтона није 15. септембра одржало референдум и убедљивом већином одлучило да се отцепи од Уједињеног Краљевства. Двеста осамдесет пет гласача било је за независност, 26 је било против. Један листић је био неважећи.
Милош Ковић: Велика Британија и српско питање (нова књига у Колу СКЗ)
Табла са натписом „Кнежевина Пидингтон“ већ краси улаз у село, даждевњак је изабран за „националну“ животињу, и све би то прошло као симпатичан покушај да насеље привуче пажњу медија и владе када би се житељи бунили због лоше економије или инфраструктурне запостављености. Пидингтон, међутим, настањују добростојећи Енглези које је у Оксфордшир довела потрага за мирним малограђанским животом. Отуд и скупе некретнине. Референдум су одржали јер влада планира да у некадашњу војну базу на ободу села смести 1.250 тражилаца азила. И та прича траје још од 2002, када је сличну намеру имао кабинет Тонија Блера, а локална свештеница добила циглу у прозор јер је позвала на самилост према избеглицама.
Плима незадовољства
Штета је што немамо места да дужимо о Пидингтону, упечатљива је та скаска о унутрашњости Енглеске, али почели смо њоме само зато да бисмо илустровали лоше дане за Уједињено Краљевство. Дан пре пидингтонског референдума, 14. септембра, премијери Велса, Шкотске и Северне Ирске закључили су на самиту у Кардифу да се „вестминстерском добу ближи крај“. Ран ап Јорверт, Џон Свини, Мишел О’Нил – и приде шефица ирске опозиције Мери Лу Макдоналд – потписали су меморандум, а речи „меморандум“ и „референдум“ овом се приликом римују без случајности.
„Ниједна вестминстерска влада нема право да блокира демократију и поткопава принцип по коме наши народи сами одлучују о својој будућности. Позивамо владу да се припреми, да планира и да олакша уставне промене“, стоји у документу који су потписали учесници.
Модерна деволуција власти, то јест процес у коме Лондон препушта неке прерогативе Кардифу, Единбургу и Белфасту, траје од краја деведесетих, када су Велс, Шкотска и Северна Ирска добили своје парламенте. Али сада први пут у тих тридесет година све три земље имају владе које се начелно залажу за независност. Имају и плиму незадовољства која је прелила и континент.
„Као и у већини земаља Запада, грађани у Уједињеном Краљевству губе веру – не само у владу, већ и у цивилно друштво. Трошкови живота, лоше стање јавних служби и имиграција проблеми су које разнобојне владе напросто не могу да реше. Људи се онда окрећу популистичким алтернативама попут АфД-а у Немачкој или Реформе у УК. Међутим, Велс, Шкотска и Северна Ирска имају различите историје и политичке културе у односу на Енглеску, те имају сопствене алтернативне политичке опције. Националистичке партије су у те три земље увек постојале, али тек су сада прихваћене као мејнстрим и вредне поверења“, каже за Радар Тим Хартли, новинар, писац и некадашњи шеф информативне службе велшке владе.
Потписници меморандума су на самиту представљали своје странке, а не своје државе. Међутим, Плајд Камри, Шкотска национална партија и Шин Фејн нису случајно на власти у исто време, а њихове намере су свакако озбиљније од оних у Пидингтону.
„Осећање маргинализованости, осећај да вестминстерски парламент и влада УК игноришу Велс, Шкотску и Северну Ирску, појачава незадовољство у те три земље. То расте деценијама и меморандум је јавни израз отуђености, то јест потенцијалне привлачности радикалних решења попут демонтаже Уједињеног Краљевства и успостављања нових држава“, наставља Хартли.
Многи су Велшани сагласни да их Вестминстер игнорише, али сматрају да још нема економских аргумената за независност. Плајд Камри први пут има власт и мора да докаже да је способан да у Велсу нешто промени, а то неће бити лако – Тим Хартли
Анкете кажу да идеја независности у Велсу има 25 до 32 одсто подршке. Та бројка расте, али да би постала довољна за референдум, садашња влада у Кардифу морала би да положи испит на коме европске владе једна за другом падају.
Џон Берн-Мердоч: Француска и Британија у пензионерском стиску
„Многи су Велшани сагласни да их Вестминстер игнорише, али сматрају да још нема економских аргумената за независност. Плајд Камри први пут има власт и мора да докаже да је способан да у Велсу нешто промени, а то неће бити лако. Економија шепа, листе чекања у болницама су веома дуге, образовни систем је по европским стандардима најгори у Уједињеном Краљевству.“
Здравство и образовање спадају у прерогативе које је Лондон препустио Кардифу. Да ли ће морати да му препусти све?
„Плајд Камри је одбацио могућност референдума о независности пре следећих избора за велшки парламент, 2030. године. Међутим, премијер Ран ап Јорверт је рекао да је принцип самоопредељења неотуђиво право. Шин Фејн жели референдум о уједињеној Ирској пре 2030. Анкете у Северној Ирској кажу да такав чин има 36 одсто подршке. У Шкотској подршка независности износи 47 одсто и тамошња власт такође жели референдум у наредних пет година. А премијер Уједињеног Краљевства Енди Бернам каже да референдум о јединственој Ирској ’не долази у обзир’“, закључује Хартли за Радар.
Велике препреке
Завршне опаске Тима Хартлија подвлаче да „напад“ на Уједињено Краљевство јесте тростран, али да су пред сваким краком „напада“ велике препреке. Примера ради, то што премијер Бернам не жели ни да чује за уједињену Ирску, у принципу може да окачи мачку о реп. Споразум из Белфаста, који је 1998. смирио насиље у Северној Ирској, предвиђа управо такву могућност ако већина северноирских гласача буде желела да напусти Уједињено Краљевство. Међутим, као што је за Гардијан приметио даблински дописник Рори Керол, тај је споразум „знаменито магловит“ када је реч о механизму који би жељу утврдио – нигде не пише да ли већину треба установити анкетама, изборима или на неки трећи начин. Тридесет шест одсто није ни изблиза довољно за легитимност, али парламент Северне Ирске, који је такође плод споразума, толико лоше функционише да је садашње стање неодрживо, сматра Керол.
Ситуацију компликује и то што се премијер Бернам, без обзира на то што је јавно рекао да не жели референдуме ни у Северној Ирској ни у Шкотској, заправо залаже за још деволуције. Речником који је познат српској јавности, пред њим је мука како да трима земљама понуди „више од аутономије, а мање од независности“. Притом, деволуција није била истоврсна, па Велс тражи да сам управља правосуђем и полицијом, што је право које Шкотска и Северна Ирска већ имају.
Колумниста Гардијана Сајмон Џенкинс пружио је занимљиво гледиште. Лондон по Џенкинсу третира самит у Кардифу баш као референдум у Пидингтону, а згода је била много озбиљнија, поготово када је реч о Шкотској. Шкотима 2014. није успео референдум о независности, али разлози који су тада довели земљу до референдума, у међувремену су нарасли.
„Шкотска има пет и по милиона становника, што је сврстава у европске државе средње величине, попут Данске, Норвешке, Финске, Аустрије и Швајцарске. ’Што је мало, то је и лепо’, дало би се закључити по њиховим економијама, које предњаче у односу на веће суседе“, подсећа Џенкинс.
Више од економије
А Шкоти имају и ближи пример просперитета. Када је почетком 1920-их успостављена, независна Ирска је спадала у најсиромашније земље Европе и много заостајала за Шкотском. То је трајало деценијама, али до деведесетих се Ирска претворила у „келтског тигра“.
Економист: Британија предводи свет у новом глобалном бизнису – криминалу
Шкотска има сваки разлог да сматра како је енглеска доминација кочи. Њена економија се увек сматра мање важном од лондонске. Можда јесам лојалан Британији, али да сам Шкот, не бих оклевао. Апсурдно је да њихова земља посрће за нордијским суседима – Сајмон Џенкинс
„Та експлозија економске виталности никада се не би догодила да је Ирска остала британски привезак. Приход по глави становника сада је у Ирској већи него у Шкотској. Између 2012. и 2022. године растао је у просеку девет одсто наспрам шкотског једног процента. Шкотска има сваки разлог да сматра како је енглеска доминација кочи. Њена економија се увек сматра мање важном од лондонске. Дуго сматра да од својих резерви нафте и гаса не профитира колико би требало. Брегзит је осакатио трговину. Можда јесам лојалан Британији, али да сам Шкот, не бих оклевао. Шкоти су права нација и имају дугу историју. Имају идентитет и културу која је светски позната. Апсурдно је да њихова земља посрће за нордијским суседима“, записао је Џенкинс.
Према колумнисти Гардијана, од независне Шкотске профитирали би и Единбург и Лондон. Уједињено Краљевство више не би морало да покрива 25 милијарди фунти шкотског буџетског дефицита. Али ако би слично закључило и довољно Велшана и Северних Ираца, више не би било Уједињеног Краљевства. А за Енглеску, која покушава и не успева да живи у складу са некадашњом империјалном славом, то није само економско питање.
Извор: Радар
