Пише: Мића Вујичић
На почетку романа Винченца Латронике Савршенства (издавач: Боока; превод: Јелена Брборић) видимо слике ентеријера какве обично лајкујемо на интернету. Ипак, својеврсна пародијска лајфстајл екфраза открива „тескобу“, „крхкост“, „нестабилност“ и досаду у животима главних јунака, прерастајући у прецизан портрет читаве генерације. Ана и Том чине пар креативаца, фриленсера, дигиталних номада, чије каријере прате развој веб света. Од израде сајтова до изазова да осмисле визуелни концепт хотелског ланца. Из „провинцијског града на југу Европе“ стижу у Берлин да би за новац радили оно што су некада чинили из страсти. Скученост, рутина, „неопипљив“ проблем почиње да нагриза њихову свакодневицу, иначе красно приказану и обожавану на Фејсбуку. Још у кревету чачкају по паметним телефонима, али чим закораче у дневну собу – сигурност брзо нестаје.
„Стварност није увек била у сагласју са сликама“ – реченица је која отвара поглавље „Имперфекат“. Постоје и друге „двострукости“ у Савршенствима! Јунак и јунакиња, лично и пословно. Реалност – фотографија, време – простор, несигурност – ентузијазам.
Мислим да је на много начина срж концепта романа то да су границе између ових бинарних система замагљене. Током деведесетих година прошлог века и раних двехиљадитих имали смо јасну представу шта је дигитално (говорили смо: виртуелно), а шта није. Сада је све толико чудновато испреплетено. Тиндер рандеву? Теорија завере на интернету која завршава пуцњавом? Јесу ли ово чисто физички догађаји? Исто важи и за границу између личног и јавног (друштвене мреже су засноване на својој порозности), или линију између пословног и приватног живота. Занимало ме је да испричам причу из перспективе некога ко је одрастао са идејом да су поменуте ствари различите, а потом постепено схватио да нису такве.
Тражећи начин да прикажете несагласје, ослонили сте се на књигу Жоржа Перека Ствари: Прича из шездесетихгодина (1965) која тематизује како конзумеризам мења унутрашњи живот једног пара. Посебну пажњу обратили сте на везу слободе и изобиља?
Драго ми је да сте приметили! Обиље је било моја прва идеја за наслов. Сматрам да се односи на нешто што је истовремено врло материјално (јефтин град с пуно слободног простора, као Берлин двехиљадитих, чини да се осетите богатим) и веома духовно (живот вам делује богато док сте у двадесетим, изгледа вам да су разни животни избори још могући). А затим та врста изобиља полако нестаје у животима мојих јунака, онако како је ишчезла у мом, лагано, па онда изненада; остане ти да размишљаш да ли се променио свет око тебе, или си се променио – ти.
Ана и Том непрестано гледају у мониторе. Морају ли писци нашег доба да донесу новину када је о мимезису, о подражавању стварности реч? Стари хероји имали су живот у коме живе. Данас обитавамо у истом свету, али смо скоро непрестано, паралелно, и у дигиталној равни. Приповедач истовремено прати њихове покрете и тамо и овамо?
Тачно, зар нисмо сви у тој позицији? На ваша питања одговарам преко монитора. Не мислим да је искуство због тога мање стварно. Јесте да отежава приказивање у фикцији. Убеђен сам да је то напослетку био разлог да донесем одлуку да напишем књигу у помало неконвенционалној форми, пратећи Переков пример, уместо да све учиним сценама и дијалозима, на класичан начин. Машинерија класичних романа – великим делом преузета из позоришта: чак користите реч сцена – није баш добра ако обухватате оно што се дешава свугде и одједном, налик дигиталном делу нашег живота.
Изузетна проза приближава нам скривену хемингвејевску узнемиреност, нестабилност, несигурност појединца нашег времена. Колико представљање на друштвеним мрежама указује на озбиљне проблеме?
Ха, па не знам! Некад тако помислим. Но, верујем да ћемо бити у прилици да питање сагледамо искључиво ретроспективно. Доста људи већ ограничава време: колико њихова деца смеју да проведу испред екрана. Онако како ми, док смо били деца, никада не бисмо прихватили. Свакако да ово нешто говори.
Велики потрес у развоју интернета јесте дан у коме на мрежи почињемо да користимо права имена, не псеудониме, никнејмове. Ухватили сте тај моменат и пратили смену различитих платформи. Докле смо стигли?
Драго ми је да помињемо детаљ, био је важан за мене. Имам четрдесет и осећај да је моја генерација расла паралелно са онлајн технологијама; знам напамет малу мелодију какву су производили стари модеми док се конектују; памтим ББС и листсервс и GeoCities сајтове; не заборављам колико смо дуго ми у Европи морали да чекамо пре него што нам је дозвољено да се придружимо Фејсбуку. Мале ствари, шашаве на више начина, али такође обухватају заједничко искуство генерације – пролазно, на тему како је било тада живети. И нешто о чему увек размишљам – имате у Изневереним тестаментима Милана Кундере – да се књижевност рађа из саосећања према прошлом. Тако је у мом случају.
Седамнаест језика: Савршенство!
Винченцо Латронико је рођен 1984. у Риму. Завршио је филозофију на Универзитету у Милану. На књижевну сцену ступио је 2008. романом Ginnasticae Rivoluzione.Уследили су романи La cospirazione delle colombe (2011) и La mentalità dell’alveare (2013). Написао је и две књиге на енглеском: Remedies to the absence of Reiner Ruthenbeck (2011) и Criticism as fiction? (2011). Његова најновија књига Савршенства (2022) добила је награду „Мондело“ и преводи се у седамнаест земаља. Поред писања, Латронико се бави и превођењем, а сарадник је и бројних часописа међу којима су Frieze, Flash Art, La lettura и ИЛ.
Међународни Букер: Најужи круг
Уз роман Савршенства Винченца Латроника, описан као потресно дело о празнини савременог постојања, жири за доделу награде Међународни Букер, који ће 20. маја објавити коначну одлуку, у најужи избор уврстио је још пет наслова. Тако за најбоље дело преведено на енглески језик конкурише и данска књижевница Солвај Бале с првим томом романа О израчунавању запремине, код нас објављеног 2023. у издавачкој кући Пресинг, у преводу Предрага Црнковића.
Како се догодило да се у новембра 2021. у Ламаншу преврне чамац на надувавање који је превозио мигранте из Француске у Велику Британију, узрокујући смрт 27 људи – питање је из кога настаје Small Boat чији је аутор Венсан Делакроа.
Хироми Каваками је у конкуренцији с насловом Under the Eye of the Big Bird – у далекој будућности, људи су на ивици изумирања и населили су се у малим племенима широм планете да би били под надзором и бригом Мајки, док у збирци од дванаест приповедака Heart Lamp Бану Муштак приказује свакодневни живот жена и девојака у муслиманским заједницама на југу Индије.
Дерета је ове године објавила шесту номиновану књигу, у преводу Новака Голубовића: Ан Сер у Шеширу од леопардове коже приповеда о снажном пријатељству наратора и његове другарице из детињства што пати од тешких психолошких поремећаја.
Извор: Радар
