У практично пола века, Вендерс и Хандке су сарадници и пријатељи. Кад Хандке после 1996. на целом Западу постане злогласан због есеја „Правда за Србију“ и целог низа каснијих полемика, ово пријатељство неће бити угрожено
Пише: Мухарем Баздуљ
За који дан у Београду почиње једна од најлепших и најзначајнијих уметничких већ традиционалних манифестација, а које су основане после распада Југославије. Реч је о Фестивалу ауторског филма (ФАФ), „ентитету“ око кога су окупљени прави посвећеници и заљубљеници седме уметности.
Као и сваке године, на фестивалу ће бити приказане десетине филмова, за разне укусе, а међу онима који унапред привлаче највећу пажњу је и филм који ће бити приказан за шест дана, у недељу 26. новембра, филм „Савршени дани“ Вима Вендерса за који неки угледни критичари тврде да је можда и његов најбољи филм у 21. веку.
Без ироније
Има један мемоарски запис Вендерсовог знанца који је забележио како је Вендерс још крајем деведесетих једанпут приметио да је време ироније прошло, односно како је у уметности поново важна „директна комуникација“ док треба избегавати „све што ствара конфузију“.
Ако је и одустао од ироније, од симболике није. Он ипак од свог рођења има разлога да размишља о – симболици.
Он се, наиме, родио баш у немачкој „години нултој“, односно 1945, и то у августу, 14. августа, пет дана после бацања атомске бомбе на Нагасаки, последњег важног тренутка Другог светског рата. Родни град је Диселдорф.
Вендерсов отац био је лекар, тачније хирург, па ће и Вим након завршене гимназије почети да студира медицину. Паралелно с медицином Вендерс је студирао филозофију, но ускоро ће да одустане од оба ова студија. Следе паришке године у којима безуспешно покушава да постане сликар, али такође и фанатично гледа филмове. Вративши се у домовину Вендерс почиње да студира режију. Први дугометражни филм који је урадио био је истовремено његов дипломски рад, а звао се „Лето у граду“. Он је најавио велики таленат који ће врло брзо бити убедљиво доказан.
Сарадник из Аустрије
Први велики Вендерсов успех је филм „Голманов страх од пенала“ снимљен према истоименом кратком роману Петера Хандкеа.
У идућих практично пола века, Вендерс и Хандке су сарадници и пријатељи. Позориште Вендерса никад није привлачило, а ипак је 1982. режирао један Хандкеов комад. Пет година касније збива се њихова најважнија и најљепша сарадња: филм „Небо над Берлином“.
Кад Хандке после 1996. на целом Западу постане злогласан због есеја „Правда за Србију“ и целог низа каснијих полемика, ово пријатељство неће бити угрожено. Хандке и Вендерс поново сарађују 2017. с филмом „Дивни дани у Аранхуезу“, а кад Хандке недуго након тога добије Нобелову награду за књижевност, па се на њега поново дигне кука и мотика, Вендерс ће му дирљиво честитати отвореним писмом у форми песме.
Вратимо се, међутим, времену након њихове прве сарадње. То су седамдесете године прошлог века, кад у СР Немачкој настаје најпотентнија европска кинематографија тог времена.
Вендерс је у центру пажње с филмовима попут „Алисе у градовима“, „Погрешног потеза“ те „Краљева цесте“. Ипак, ремек-дело те фазе је „Амерички пријатељ“ из 1977, филм снимљен према роману Патрише Хајсмит, једном из серије о њеном неодољивом анти-јунаку Тому Риплију.
У овом филму се врхунски прожимају Вендерсове опсесије урбаним пејзажима и Америком, а преко коришћења трилерског предлошка на потпуно неконвенционалан начин.
Помало и (ауто)пророчански, филм са Америком у наслову, Вендерсу отвара врата Америке. Холивудски „ментор“ му је испрва Френсис Форд Копола. Ипак, као важнији сарадник показаће се песник и драматичар кога бисмо могли назвати „америчким Хандкеом“: Сем Шепард. У сарадњи с њим направиће свој најбољи филм и генерално један од најбољих (љубавних) филмова свих времена: „Париз, Тексас“.
Класични филмски језик
Године 1984. Вендерс за овај филм добија канску „Златну палму“. Од средине осамдесетих он је, дакле, већ класик. До краја двадесетог века, а после већ поменутог „Неба над Берлином“, настаје читав низ сјајних филмова – „Све до краја света“, „Лисабонска прича“, „Иза облака“, „Крај насиља“. У 2000. години, години између два века, снима „Хотел од милион долара“ као део неке нове „Америчке трилогије“ скупа са „Крајем насиља“ и „Земљом изобиља“. Средином прве деценије 21. века, у години у којој је напунио 63 година, поново сарађује са Семом Шепардом у свом вероватно најбољем филму неке, рецимо, зреле фазе: „Не долази куцајући“.
Тих година Вендерс је у једном интервјуу изјавио: „Оригиналност је ретка у данашњој кинематографији и није заправо вредна труда јер је већина дела базирана на идеји ултимативне оригиналности у ствари егоцентрично претенциозна. Оно у чему код прављења филма највише уживам јесте рад у класичном језику, у смислу чињенице да слику разуме свако. Не занима ме иновација у филмском језику, његово додатно естетизовање. Волим филмску историју, човек треба да учи од својих претходника.“
Ако је Хандке у стању у касним седамдесетим стварати врхунске романе, може и његов пријатељ правити изврсне филмове.
