U praktično pola veka, Venders i Handke su saradnici i prijatelji. Kad Handke posle 1996. na celom Zapadu postane zloglasan zbog eseja „Pravda za Srbiju“ i celog niza kasnijih polemika, ovo prijateljstvo neće biti ugroženo
Piše: Muharem Bazdulj
Za koji dan u Beogradu počinje jedna od najlepših i najznačajnijih umetničkih već tradicionalnih manifestacija, a koje su osnovane posle raspada Jugoslavije. Reč je o Festivalu autorskog filma (FAF), „entitetu“ oko koga su okupljeni pravi posvećenici i zaljubljenici sedme umetnosti.
Kao i svake godine, na festivalu će biti prikazane desetine filmova, za razne ukuse, a među onima koji unapred privlače najveću pažnju je i film koji će biti prikazan za šest dana, u nedelju 26. novembra, film „Savršeni dani“ Vima Vendersa za koji neki ugledni kritičari tvrde da je možda i njegov najbolji film u 21. veku.
Bez ironije
Ima jedan memoarski zapis Vendersovog znanca koji je zabeležio kako je Venders još krajem devedesetih jedanput primetio da je vreme ironije prošlo, odnosno kako je u umetnosti ponovo važna „direktna komunikacija“ dok treba izbegavati „sve što stvara konfuziju“.
Ako je i odustao od ironije, od simbolike nije. On ipak od svog rođenja ima razloga da razmišlja o – simbolici.
On se, naime, rodio baš u nemačkoj „godini nultoj“, odnosno 1945, i to u avgustu, 14. avgusta, pet dana posle bacanja atomske bombe na Nagasaki, poslednjeg važnog trenutka Drugog svetskog rata. Rodni grad je Diseldorf.
Vendersov otac bio je lekar, tačnije hirurg, pa će i Vim nakon završene gimnazije početi da studira medicinu. Paralelno s medicinom Venders je studirao filozofiju, no uskoro će da odustane od oba ova studija. Slede pariške godine u kojima bezuspešno pokušava da postane slikar, ali takođe i fanatično gleda filmove. Vrativši se u domovinu Venders počinje da studira režiju. Prvi dugometražni film koji je uradio bio je istovremeno njegov diplomski rad, a zvao se „Leto u gradu“. On je najavio veliki talenat koji će vrlo brzo biti ubedljivo dokazan.
Saradnik iz Austrije
Prvi veliki Vendersov uspeh je film „Golmanov strah od penala“ snimljen prema istoimenom kratkom romanu Petera Handkea.
U idućih praktično pola veka, Venders i Handke su saradnici i prijatelji. Pozorište Vendersa nikad nije privlačilo, a ipak je 1982. režirao jedan Handkeov komad. Pet godina kasnije zbiva se njihova najvažnija i najljepša saradnja: film „Nebo nad Berlinom“.
Kad Handke posle 1996. na celom Zapadu postane zloglasan zbog eseja „Pravda za Srbiju“ i celog niza kasnijih polemika, ovo prijateljstvo neće biti ugroženo. Handke i Venders ponovo sarađuju 2017. s filmom „Divni dani u Aranhuezu“, a kad Handke nedugo nakon toga dobije Nobelovu nagradu za književnost, pa se na njega ponovo digne kuka i motika, Venders će mu dirljivo čestitati otvorenim pismom u formi pesme.
Vratimo se, međutim, vremenu nakon njihove prve saradnje. To su sedamdesete godine prošlog veka, kad u SR Nemačkoj nastaje najpotentnija evropska kinematografija tog vremena.
Venders je u centru pažnje s filmovima poput „Alise u gradovima“, „Pogrešnog poteza“ te „Kraljeva ceste“. Ipak, remek-delo te faze je „Američki prijatelj“ iz 1977, film snimljen prema romanu Patriše Hajsmit, jednom iz serije o njenom neodoljivom anti-junaku Tomu Ripliju.
U ovom filmu se vrhunski prožimaju Vendersove opsesije urbanim pejzažima i Amerikom, a preko korišćenja trilerskog predloška na potpuno nekonvencionalan način.
Pomalo i (auto)proročanski, film sa Amerikom u naslovu, Vendersu otvara vrata Amerike. Holivudski „mentor“ mu je isprva Frensis Ford Kopola. Ipak, kao važniji saradnik pokazaće se pesnik i dramatičar koga bismo mogli nazvati „američkim Handkeom“: Sem Šepard. U saradnji s njim napraviće svoj najbolji film i generalno jedan od najboljih (ljubavnih) filmova svih vremena: „Pariz, Teksas“.
Klasični filmski jezik
Godine 1984. Venders za ovaj film dobija kansku „Zlatnu palmu“. Od sredine osamdesetih on je, dakle, već klasik. Do kraja dvadesetog veka, a posle već pomenutog „Neba nad Berlinom“, nastaje čitav niz sjajnih filmova – „Sve do kraja sveta“, „Lisabonska priča“, „Iza oblaka“, „Kraj nasilja“. U 2000. godini, godini između dva veka, snima „Hotel od milion dolara“ kao deo neke nove „Američke trilogije“ skupa sa „Krajem nasilja“ i „Zemljom izobilja“. Sredinom prve decenije 21. veka, u godini u kojoj je napunio 63 godina, ponovo sarađuje sa Semom Šepardom u svom verovatno najboljem filmu neke, recimo, zrele faze: „Ne dolazi kucajući“.
Tih godina Venders je u jednom intervjuu izjavio: „Originalnost je retka u današnjoj kinematografiji i nije zapravo vredna truda jer je većina dela bazirana na ideji ultimativne originalnosti u stvari egocentrično pretenciozna. Ono u čemu kod pravljenja filma najviše uživam jeste rad u klasičnom jeziku, u smislu činjenice da sliku razume svako. Ne zanima me inovacija u filmskom jeziku, njegovo dodatno estetizovanje. Volim filmsku istoriju, čovek treba da uči od svojih prethodnika.“
Ako je Handke u stanju u kasnim sedamdesetim stvarati vrhunske romane, može i njegov prijatelj praviti izvrsne filmove.
