Држим да треба писати о ономе чега је у Црној Гори неопростиво мало. Вриједи писати о култури и умјетности. Вриједи писати о актуелним друштвеним збивањима на регионалном и глобалном нивоу виђеним очима креативног човјека умјетника. Вриједи писати о суштини културе и умјетности из угла којим оне скрећу пажњу на себе и дешифрују се саме собом у очима креативаца и људи блиским култури и умјетности. Наравно важно је препознати их у реалном времену мимо званичних најава и маркетиншког представљања.
Пише: РАНКО РАЈКОВИЋ
Претраживање друштвених мрежа може вас довести до анонимног аутора који у једној реченици боље перципира друштвена збивања у свијетлу културе и умјетности од неког рецимо етаблираног критичара, колумнисте чијим есејима обилују наше културне и политичке стране. На друштвеним мрежама наиђох на нешто такво.
Илон Маск је купио Твитер. То је вијест свих вијести. Илон Маск је купио мајку свјетских вијести јер Твитер порађа кратке и брзе свјетске вијести. Првог радног дана након куповине Твитера Маск је ушао у просторије новокупљене фирме носећи лавабо. Неко би то видио као ексцентричност или просту метафору. Јежурка Јежић са друштвених мрежа је сматрао да је Маск у умјетничком смислу најавио нешто револуционарно. Да се својим актом с лавабоом повезао са Марселом Дишаном који је својевремено изложио писоар или што би рекли французи уриноар као скулптуру нове умјетности.
Испод фотографије Марсела Дишана који купује Твитер и улази у нову фирму са лавабоом твитер налог по имену Јежурка Јежић је поставио коментар:
„Анти-фонтана Марсела Дишана“.
Фонтана је било име фирме која је производила писоаре или уриноаре у доба Дишана. Њен производ Дишан је изложио као своју ready-made, већ направљену скулптуру. Окренуо га је наопако. Можда је Илон Маск купујући Твитер као произвођач вијести у стилу Марсела Дишана на првом појављивању ушао са умиваоником саопштавајући да ће његова фирма радити наопако од досадашње праксе. Можда ће будући Твитер обавити прање и умивање уриноарених вијести и информација из досадашњих владајућих медија.
Фонтана Марсела Дишана и умиваоник односно Антифонтана Илона Маска су у одређеном умјетничком дослуху и на трагу одбацивања општеприхваћених конвенција. Kод Дишана је у питању настанак умјетничког дјела створеног у мануелном погледу са малом али у мисаоно-креативном погледу изузетно великом интервенцијом. И лавабо Илона Маска упућује на исто. Маск без иједне једине изговорене ријечи које су услов сваке вијести поручује лавабоом да је дошло вријеме да се оне огромне прљавштине од лажних, наталожених вијести временом претворених у колоквијалне истине могу опрати и очистити у интересу оздрављења цивилизације информисања и да ће Твитер у томе помоћи.
Или ће можда и Маск у свом умјетничком перформансу свакодневно умивати нове вијести како би их учинио љепшим и оку прихватљивијим. Свеједно. Умјетнички поступак се не доводи у питање.
Није ми случајно за око запао псеудоним Јежурка Јежић који потписује један од милиона твитова. Мислим да се овдје ради о укрштању порука из умјетности и политике. Упућује се на разбијање конвенција из мале неугледне шумске кућице удаљене од свјетлости позорнице али врло информисане о цивилизацији, култури и умјетности.
Прочитајмо поново пјесму Бранка Ћопића „Јежева кућица“ и постаће нам јасно зашто се треба клонити гостољубивих домаћина из глобалне информационе шуме.
