Пише: Виџај Прашад
Превод: Журнал
Израелови упорни напади на Иран, који трају још од 2023. године, представљају кршење међународног права и директно нарушавају Повељу Уједињених нација из 1945. године. Иран је пуноправна чланица УН-а и као таква ужива статус суверене државе унутар међународног поретка. Уколико је Израел имао било какав спор с Ираном, постоје прописани механизми у оквиру међународног права којима је могао тражити заштиту својих интереса.
Али Израел упорно избјегава те институције, јер је више него очигледно да нема озбиљне аргументе. Оптужбе које Израел, Сједињене Америчке Државе и Европска унија годинама понављају – да Иран наводно развија нуклеарно оружје – темељно су испитане од стране Међународне агенције за атомску енергију (МААЕ), и показале су се као неосноване. Чињеница је да Иран има програм нуклеарне енергије, али тај програм је у потпуности у складу с правилима МААЕ. Такође, треба напоменути да иранске вјерске власти већ дуго имају изричиту фетву, дакле вјерски декрет, којим је забрањена производња нуклеарног оружја.
Па ипак, упркос свим званичним налазима и јасним доказима, Запад – под утицајем и притиском Израела – наставља да прихвата потпуно ирационалну тврдњу да Иран прави нуклеарну бомбу и самим тим представља опасност по свјетски мир. У ствари, када се све узме у обзир, управо Израел својим сталним и незаконитим нападима на Иран подрива темеље међународног поретка.
Треба се подсјетити и да је Иран деценијама позивао на формирање Зоне без нуклеарног оружја на Блиском истоку – што звучи парадоксално кад се зна какве му се оптужбе стављају на терет. Али управо ту иницијативу Запад систематски одбија, највише ради заштите Израела, који сам илегално посједује нуклеарни арсенал. Израел је једина земља у региону која посједује нуклеарно оружје – иако то никада није јавно признала нити га званично тестирала. Ако је Израелу заиста стало до елиминације нуклеарне пријетње, онда је требало објеручке прихватити приједлог о Блиском истоку без атомског оружја.
Нити Европљани, који се често представљају као бранитељи међународног права, нити руководство Уједињених нација, никада нису јавно позвали Израел да прихвати ову иницијативу, јер обоје знају да би то значило да Израел, а не Иран, мора да се одрекне свог нуклеарног арсенала. Како је такав сценарио веома мало вјероватан, са Запада и из међународних институција никада није дошло озбиљно настојање да се ова идеја развије или да се изгради међународни консензус за стварање зоне без нуклеарног оружја на Блиском истоку.
Израел не жели регион без нуклеарног оружја. Оно што Израел жели јесте да остане једина нуклеарна сила у том дијелу свијета – и тако остане оно што већ јесте: највећа америчка војна база на свијету, уједно дом великој цивилној популацији. Иран нема тежњу да постане нуклеарна сила. Оно чему Иран стреми јесте да буде суверена држава која остаје посвећена правди за палестински народ. Израел нема проблем са самом идејом државног суверенитета, али има велики проблем са било којом државом у региону која јавно подржава ослобођење Палестинаца. Да Иран нормализује односе с Израелом и престане да се противи америчкој доминацији у региону, вјероватно би и Израел прекинуо свој непријатељски однос према Ирану.
Израел и САД припремили терен
У јануару 2020. године, Сједињене Државе су на аеродрому у Багдаду, у Ираку, извеле незаконито убиство генерала Касема Сулејманија, команданта Кудс снага Исламске револуционарне гарде (ИРГЦ). Сулејмани је преко тих снага Ирану обезбиједио врсту осигурања од даљих израелских напада. Кудс снаге су задужене за иранске војне операције изван граница земље, а између осталог, биле су кључне у изградњи тзв. „Осовине отпора” – савеза који укључује ирански наклоњене владе и паравојне формације. У томе су били: Хезболах у Либану, разне јединице ИРГЦ-а у Сирији које сарађују са локалним милицијама, режим Башара ал-Асада, више палестинских фракција у окупираној Палестини и влада Ансар Алаха у Јемену. Без сопствене нуклеарне силе као одвраћајућег фактора, Иран је морао пронаћи други начин да уравнотежи војну надмоћ Израела и САД. Та врста одвраћања остварена је управо кроз „Осовину отпора” – осигурање којим је Иран Израелу слао поруку да ће, ако га нападну, ови савезници узвратити ракетним нападима на Тел Авив.
Убиство генерала Сулејманија означило је почетак нове, усмјерене политичке и војне офанзиве коју су Сједињене Државе, Израел и њихови европски савезници покренули с циљем да ослабе Иран. Израел и САД су почели редовно да нападају иранске логистичке базе у Сирији и Ираку, како би ослабили иранско присуство на првој линији и деморалисали сиријске и ирачке милицијске снаге које су се супротстављале израелским интересима. Израел је кренуо у циљане ликвидације официра ИРГЦ-а у Сирији, Ирану и Ираку – кампању убистава која је временом почела да погађа сам врх ИРГЦ-а и Кудс јединица.
Искористивши свој геноцидни рат против Палестинаца у Гази, Израел је, уз пуну подршку САД и Европе, почео систематски да разара „Осовину отпора“ – иранску осигуравајућу полису. Израел је проширио рат на Либан, спроводећи немилосрдну кампању бомбардовања, која је кулминирала атентатом на лидера Хезболаха, Сајида Хасана Насралу, 27. септембра 2024. Иако ова офанзива није потпуно уништила Хезболах, свакако га је значајно ослабила. Истовремено, Израел је започео редовна бомбардовања сиријских војних положаја око Дамаска и дуж пута према Идлибу на сјеверу. Та кампања, координисана с америчком војском и обавјештајним структурама, имала је за циљ да отвори коридор за улазак бивших бораца Ал-Каиде у Дамаск и свргавање владе Башара ал-Асада 8. децембра 2024.
Пад ал-Асадове владе озбиљно је ослабио положај Ирана широм регије Леванта – од турске границе до окупиране палестинске територије – као и дуж равница од југа Сирије до иранске границе. Сједињене Државе су истовремено спроводиле континуирану кампању ваздушних удара по положајима Јемена, чиме је уништена тешка војна опрема Ансар Алаха, укључујући и ракете дугог домета, које су до тада представљале озбиљну пријетњу Израелу.
То је значило да је почетком 2025. године иранска „осигуравајућа полиса“ против Израела фактички пала. Израел је кренуо у марш ка рату, најављујући да је напад на Иран неизбјежан. Израелски премијер Бењамин Нетањаху добро зна да би му такав напад дошао као политички спас у унутрашњој борби са ултраортодоксним партијама, које се противе увођењу војне обавезе за своје заједнице; тиме би сачувао владу од пада. Цинични Нетањаху користи геноцид и могућност ужасног рата с Ираном за уске политичке интересе. Али то није главни покретач напада. Оно што заиста мотивише Израел јесте процјена да је наступила прилика за покушај насилног свргавања иранске владе.
Иран се вратио за преговарачки сто под покровитељством МААЕ како би избјегао напад. Његово руководство је сасвим свјесно да ништа не може зауставити државу као што је Израел – која отворено крши међународно право – од тога да га бомбардује. И заиста, ништа га није зауставило. Чак ни то што је Иран и даље присутан за преговарачким столом. Израел је искористио тренутну слабост Ирана да удари – и тај удар би се могао даље проширити.
Најновија књига Виџаја Прашада, у коауторству са Ноамом Чомским, носи наслов The Withdrawal: Iraq, Libya, Afghanistan and the Fragility of US Power (New Press, август 2022).
Извор: Peoples Dispatch
