У тренутку када се појавила, у години 1962, „Друга књига Сеоба“ представљала је књижевни догађај који је имао одјека на више страна.
У разнородности књижевних оцена, издваја се разговор о великом роману Црњанског који је организовала редакција београдског часописа „Дело“. Тај разговор је био 14. новембра 1962. године и објављен је у јануарском броју часописа у 1963. години. Одабрани књижевни критичари дали су различите оцене вредности романа Црњанског. Неке су биле најпохвалније. Реч је – како је тврдио Борислав Михајловић Михиз – о интелигентној и привлачној мешавини пикарског, авантуристичког романа, галантног романа онога времена, модерног романа стања, породичног романа. То су – оцењивао је Живорад Стојковић – својства дела какво и веће литературе од овдашње чекају по неколико деценија.
Неке оцене биле су негативне. У роману – како каже Мухарем Первић – „има нефункционалне и сувишне материје, материје којом романсијер није успео до краја да овлада, да се од ње дистанцира“, па то „одузима неким пасажима потребну меру естетске уверљивости“.
Постоје – тврдио је Петар Џаџић – „очигледне недоследности овог романа у разради појединачне психологије“, па нам „понешто може деловати алогично, непотпуно, неизведено, противуречно“. Отуд „читаве партије“ – тврдио је Милан Влајчић – „пратимо са извесним подсмехом, који није само подсмех догађајима једног доба него и самим недоказаним, неуверљивим афинитетима једног писца који подлеже тим догађајима и који се, на моменте, на један фин, литераран начин иживљава – сам тај податак говори да се ту ради о извесној произвољности, којом се презентира низ дигресија и небитних анегдота“.
Био је то велики вредносни распон у поимању и оцени призора, стила, усмерености и културно-историјског значаја „Друге књиге Сеоба“. Он је имао своје поетичке претпоставке.
Оне су подразумевале различито виђење односа између рекреативног и креативног момента у роману Црњанског. Тако су заступници мишљења о великој вредности „Друге књиге Сеоба“ тврдили – попут Михиза – да је романескна слика XVIII века заснована на брижљивој реконструкцији историјских појединости и духа времена, која је изузетно успешно надограђена приповедним заплетима и ситуацијама, јунацима и поступцима: „То је изванредан спој рекреативног момента и једне комплетне, свесне, промишљене креације.“ Било је, међутим, оних мишљења – какво је изнео Јован Христић – која су почивала на прецизном увиђању рекреативних својстава приповедања, али су наглашавала известан естетски мањак у подручју основне приповедне амбиције: „Ако нешто рекреира, роман Црњанског рекреира слике, извијене линије барокних и рококо огледала и керамике, пријатно и безазлено таласање менуета. То је једна естетичка и естетизирана рекреација, и можда је клопка у коју је Црњански пао била баш у томе што су његове амбиције биле епске, историјске и моралне.“
Поетички раскорак у процени вредности историјске реконструкције у „Другој књизи Сеоба“ значајан је као симптом критичке нелагодности у разумевању нестандардног и сасвим неуобичајеног – који је преокретао читалачко очекивање – односа према историјском као чињеници времена и као чињеници човековог положаја у времену. У приповедању Црњанског појавило се, дакле, неко приказивање историје које је било неуклопиво у критички хоризонт времена у коме се појављује „Друга књига Сеоба“. Однос Црњанског према историји надилазио је границе критичког хоризонта. То је на посредан начин и опажено кад је Петар Џаџић устврдио да „у архитектури овог романа ми нећемо наћи ону прецизност, смисао за конкретно и конкретизацију које налазимо у делу његовог великог антипода Иве Андрића.“
Нелагодност пред необичним односом према историји у „Другој књизи Сеоба“ открила је границе у схватању књижевности које је пробијао роман Црњанског. Јер, у складу са унутрашњим ритмовима свог уметничког кретања, у дослуху са поетичким (постмодерним) наговештајима будућности, вођен сопственим стазама несавремености, Црњански напушта актуелно књижевно искуство. А границе критичке рецепције биле су одређене настојањем да се „Друга књига Сеоба“ смести у контекст актуелне књижевне ситуације.
У тој перспективи, коју можемо назвати савременом, чинило се Мухарему Первићу да Црњански није опазио како су се од времена његовог сазревања појавиле „многе нове идеје и постављени амбициознији циљеви“, па су промене које су се догодиле око њега постале „дубље и радикалније“ од оних у њему. То је значило да концепт његовог романа не може издржати поређење са оним „што се под модерним романом подразумева данас“, па отуд „Другој књизи Сеоба“ није могуће давати комплименте као авангардној романсијерској грађевини“, јер је и „Друга књига Сеоба“ – као и „Сеобе“ – „почета и завршена у нашој духовној и литерарној клими првих деценија двадесетог века“.
Негативан вредносни суд настаје пред нелагодношћу коју буди представа о историји у „Другој књизи Сеоба“, па се на крају став да је роман Црњанског анахрон са становишта модерног романа. Тако се – вели Первић – „осећај нечег превазиђеног протегне и на писца“, јер је „ова књига грађена на једној старомодној романсијерској конвенцији“.
Није било потребно да прође много времена да се покаже колико су оваква уопштавања била промашена у процени укупне естетске вредности „Друге књиге Сеоба“. Јер, ту вредност суверено је показао Никола Милошевић у априлу 1964. године, када се, у часопису „Дело“, појавила његова студија о филозофским линијама у роману Црњанског.
Но, историјско осећање времена је било – у роману Црњанског – неподударно са поетиком модерног романа. Пошавши од овог суда, критичари – чак и они који су високо вредновали роман, укључив и његов однос према историји – нису ни наговестили могућност да је Црњански историју поставио у приповедну перспективу нечега што тек има да дође. То значи да је целокупна критичка рецепција била одређена ставом о анахроности свега што се разилази са модерношћу. Тај став није, наравно, оправдан, јер се са модерношћу не разилази само анахроност него и авангардност, коју критичари нису ни наговестили.
Управо таква критичка предрасуда показује колико је „Друга књига Сеоба“ ишла мимо свог времена, стазама несавремености, да се у надолазећем времену роман Црњанског открије као приповедно језгро у коме живо пулсирају историја и време: као – како је рекао Никола Милошевић – „најбоља књига српске прозе, која се може мерити са највећим делима светске литературе“.
Извор: novosti.rs
