Neko je izračunao da je dan ročišta, za koje se svi nadaju da je bilo poslednje u podužem nizu, bio tačno 1776. koji Džulijan Asanž, osnivač Vikiliksa, provodi u britanskom zatvoru i čeka šta će rešiti britanski sud. Hoće li ga osloboditi ili će ga poslati američkom sudstvu da mu odredi kaznu za špijunažu, koja može biti i smrtna, a može biti i zatvorska, i to do 176 godina. Viši sud u Londonu odložio je odluku, ali je saslušao obe strane, odnosno advokate optuženog i predstavnike američke vlade. Asanž nije mogao da prisustvuje, pošto mu već ozbiljno narušeno zdravlje to nije dozvolilo. U zatvoru Belmarš, poznatom kao „britanski Gvantanamo“ zbog uslova u kojima žive zatvorenici, uglavnom optuženi za ubistva i terorizam, već je od 2019, dok je prethodno proveo sedam godina u Ambasadi Ekvadora.
Zbog objavljivanja materijala o ratovima, dokumenata tajnih službi i snimaka na kojima se vide ratni zločini američke vojske, Vašington ga je proglasio državnim neprijateljem i počeo da ga progoni širom sveta, preteći da će se svako ko mu pruži utočište naći na spisku američkih neprijatelja.
Parlament Australije upravo je, uoči ovog suđenja, doneo Rezoluciju o oslobađanju australijskog državljanina Asanža, koji već više od pet godina nije izašao na ulicu. Australijski premijer Entoni Albaneze poručio je svom američkom kolegi Džozefu Bajdenu da je vreme da se ovaj čovek oslobodi i vrati kući: „Što je dosta, dosta je“.
A šta se događalo u sudnici, objasnila je Asanžova advokatica Dženifer Robinson, za Democracy now.
„Jedan od sudija je pitao američkog konzula: ‘Šta bi se dogodilo da neki novinar dobije informaciju o greškama tajne službe i objavi u novinama tamo (u Americi)? Hoćete da kažete da ne bi bilo zaštite slobode govora?’ Nisu mogli da odgovore. To mi govori da su sudije u ovom slučaju zabrinute za presedan koji se uspostavlja ovim slučajem… Ako Džulijan bude izručen, to će u osnovi pokazati da svaki novinar ili izdavač može da bude optužen i ekstradiciran u SAD. Očigledno, to muči sudije.“
Prema njenim rečima, kada je sudija pitao da li je moguće da bude osuđen na smrt, odgovorili su sa „da“.
Asanžovi advokati uporno tvrde da bi njegovo izručenje u Sjedinjene Države bilo „očigledno uskraćivanje pravde“, ali pravda je u njegovom slučaju već toliko puta prekršena. Novinar Čarls Glas, koji ga je upravo posetio u zatvoru, opisao je kako se hrana ubacuje u ćelije tako da zatvorenik mora da jede sam, kako mu je Asanž rekao da ima dosta samoubistava, kako je izolovan, kako je od njega tu duže samo jedan zatvorenik. Ispostavilo se da, zbog neispravnog utikača, ni radio ne funkcioniše.
Glas piše da je želeo da mu donese neke knjige, ali mu je na ulasku rečeno da nije dozvoljeno, jer je broj knjiga u ćeliji ograničen, pa novu može da dobije samo kada izbaci neku drugu. Aludirajući na čuvenu scenu u kojoj sam Đavo, prerušen u lik starog profesora, vraća knjigu iz vatre, tvrdeći da prava remek-dela opstaju i ponovo se pojavljaju iz pepela kao Feniks, on piše: „Setio sam se Mihaila Bulgakova i knjige Majstor i Margarita, pomislio sam, ali nisam smeo da kažem: Rukopisi ne gore“.
Asanžovi nekadašnji saradnici, urednici koji su objavljivali njegove materijale, danas pokušavaju da dokažu njegovu nevinost i da ukažu na posledice eventualnog izručivanja.
„Volim da razmišljam o preokretu situacije. Zamislite da imate američkog novinara u Londonu koji je radio na, recimo, indijskom nuklearnom programu. Znamo da postoji, ali je tajna“, izjavio je Alan Rasbridžer, nekadašnji glavni urednik Gardijana, a danas Prospekta, koji je svojevremeno objavljivao materijale Vikiliksa i Edvarda Snoudena.
„I pretpostavimo da su nešto objavili. Zamislite da indijska vlada kaže američkoj vladi: ‘Morate da izručite ovog američkog novinara, da ga stavimo u zatvor u Indiji zbog kršenja naših zakona o službenim tajnama’. Možete li da zamislite da bi američka vlada dozvolila da se to dogodi? Možete li da zamislite to izručenje?“
Sudbina kao podsetnik
Rasbridžer se prisetio i vremena kada je vlada pripretila novinarima da moraju da prestanu sa objavljivanjem stvari kao što su Vikiliks ili Snouden, inače će biti zaustavljeni.
„Ili su hteli da nam izdaju zabranu, ili će poslati policiju. Tako da sam im rekao da ćemo nastaviti da izveštavamo iz Njujorka, jer je Prvi amandman veoma moćan instrument za odbranu štampe.“
Upozorio je i da su sada počeli da se pooštravaju zakoni kako bi se osujetilo da iko više ikada radi takvu vrstu izveštavanja.
„U Britaniji sada kao urednik možete biti osuđeni na 14 godina zatvora ako uradite ono što sam ja uradio sa Edvardom Snoudenom. I eksplicitno su odbili da dozvole bilo kom uredniku pravo na odbranu. Dakle, ne možete ni da objasnite zašto ste mislili da je ovo moglo biti u javnom interesu.“
Zahvaljujući ovakvim potezima vlada i potragom za njim koja se pretvorila u progon, Asanžova sudbina postaje neka zajednička tačka svih onih koji pokušavaju da saznaju nešto više od zvanične istine, onih koji tragaju za skrivenim podacima, koji žele da vide i neku dugačiju stranu priče. To što se koristio špijuniranjem, izvlačenjem tajnih podataka, skrivenim kamerama, neovlašćenim korišćenjem privatnih razgovora, postalo je manje važno, jer je sila koja se obrušila na njega bila toliko prekomerna da je sama učinila tu činjenicu manje važnom.
„Asanža treba pominjati kad god smo u iskušenju da hvalimo naša zapadna demokratska društva i njihova ljudska prava i slobode, ili kad god kritikujemo muslimansko, kinesko ili rusko ugnjetavanje: njegova sudbina je podsetnik da je i naša sloboda ozbiljno ograničena. Asanž je žrtva nove apolitične neutralnosti. Nije nam više stalo do njega, to što je u zatvoru sve češće nailazi na ravnodušnost“, napisao je Slavoj Žižek, slovenački filozof.
„Neki liberali kritikuju Asanža što se fokusirao na liberalni Zapad i ignorisao mnogo veće nepravde u Rusiji i Kini, ali promašuju poentu“, piše Žižek.
„Vikiliks je, na kraju krajeva, takođe razotkrio mnoge dokumente koji svedoče o strahotama izvan liberalnog Zapada. Međutim, te nepravde su vrlo vidljive u našim medijima, stalno čitamo o njima.“
Sličnosti i razlike sa Navaljnim
Jedan čovek upravo je preminuo u ruskom zatvoru. Aleksej Navaljni, opozicionar, zatvorenik, prognanik, sa mnogo manjim stažom u ćeliji i sa sasvim drugačijim motivima. Ovaj zapadni prijatelj, čija je sudbina znatno drugačija od Asanžove, ima sa njim jednu zajedničku tačku – osuđen je na zatvorsku kaznu iz političkih razloga. Razlika je, međutim, ne samo u njihovim karakterima, Navaljni je bio oligarh, desničar, čovek koji se nije libio da čečenske izbeglice nazove „bubašvabama“ i koji je u političku bitku krenuo uz veliku podršku. Kada je zatvoren za njega su se založili mnogi zapadni lideri, od Džozefa Bajdena, preko Emanuela Makrona, Rišija Sunaka, do Ursule fon der Lajen.
Svi su bili uz njega i to su glasno govorili. U slučaju Asanža sve je bilo obrnuto. Gotovo niko od aktuelnih političara nije se založio za njega, gotovo niko nije smeo da mu pomogne, a čak ni London gde je zatvoren nije mogao za sve ove godine da reši šta će sa njim. U Londonu, odakle se zahteva istraga o Navaljnom, retko koji političar je podigao glas za Asanža, kome se upravo u tom gradu sudi.
Možda je to najbolja slika sveta koji se sve više deli na granicama ukrajinskog rata, izraelskih napada na Gazu, strahova od ekonomske krize, nadiruće moći veštačke inteligencije i svega onoga za šta se mislilo da savremene demokratije mogu da izdrže. Kada britanski sud bude doneo presudu naredenih nedelja, pokazaće se da li australijski premijer može da računa na to da je njegova procena bila dobra – da je zaista dosta.
U Londonu, odakle se zahteva istraga o Navaljnom, retko koji političar je podigao glas za Asanža, kome se upravo u tom gradu sudi. Možda je to najbolja slika sveta koji se sve više deli na granicama ukrajinskog rata, izraelskih napada na Gazu, strahova od ekonomske krize, nadiruće moći veštačke inteligencije…
Ivana Janković
Izvor: NIN
