У његовој судбини има нечег карактеристичног за Војводину и Банат; оно за шта је најбољи примјер Шандор Петефи (крштено име: Александар Петровић) – да умјетник који поријеклом припада једном етничком корпусу постане класик и узданица неке друге (националне) културе
Пише: Мухарем Баздуљ
Има у судбини Васка Попе (1922 – 1991) нечег карактеристичног за Војводину и Банат. Уназад двије-три стотине године, ту се знало дешавати оно за шта је најбољи примјер Шандор Петефи (крштено име: Александар Петровић) – да умјетник који поријеклом припада једном етничком корпусу постане класик и узданица неке друге (националне) културе.
Попа је, дакле, етнички Румун, правим именом чак Василе Попа, али је постао један од најважнијих српских пјесника. Он се у младости чак и окушао у писању на румунском језику, али то ће у коначници у цјелини његовог опуса остати тек као неки куриозум раних дана.
Основну и средњу школу Попа је завршио у завичајном Вршцу, а затим се уписује на факултет у Београду. Студирање испрва наставља у Будимпешти и у Бечу. Током Другог свјетског рата неко вријеме је у нацистичком заточеништву у Зрењанину. А послије рата, 1949. дипломира на Филолошком факултету у Београду.
Одмах након дипломе, истиче се пјесмама у штампи и књижевној периодици, а 1953. објављује своју прву збирку пјесама „Kора“. По многима је управо та књига представљала прави почетак српске модерне поезије. Годину дана након што је објавио прву књигу, запослиће се као уредник у издавачкој кући Нолит. Чак и да није писао поезију, Васко Попа би у историју српске културе ушао као уредник. У својој фамозној едицији „Метаморфозе“, он је српској публици практично открио Kалвина, Борхеса, Kадареа, Маргарет Јурсенар, Едуарда Сангвинетија и још неколико сјајних свјетских писаца.
Чак и да није писао поезију, Попа би у историју српске културе ушао као уредник. У својој фамозној едицији „Метаморфозе“, он је српској публици практично открио Kалвина, Борхеса, Kадареа, Маргарет Јурсенар, Едуарда Сангвинетија и још неколико сјајних свјетских писаца
Ипак, за историју српске књижевности, важније је што он паралелно са уредничким радом наставља да пише поезију. Kњиге као „Непочин-поље“ (1956), „Споредно небо“ (1968), „Усправна земља“ (1972), те „Вучја со“ (1975) редом привлаче велику пажњу, и та пажња релативно брзо прелази границе српског односно српскохрватског језика, односно ондашње Југославије. Можда и најважнији тај „прелазак границе“ јест систематично превођење његове поезије на енглески језик којим се бави Ен Пенингтон. А за њену рецепцију и у англосаксонском књижевном пољу и у остатку свијета посебно значајне су биле похвале Теда Хјуза, једног од најчувенијих модерних пјесника енглеског језика.
Важно је за Попу да је он и као већ живући класик био спреман да се поетички мијења. Kњига „Рез“ из 1981. је заиста била рез и била је изненађујуће авангардна. Вриједи као илустрацију навести неку пјесму у цјелини, ево, „Луди излаз“, рецимо:
Плаше ме да ми недостаје
Једна даска у глави
И још ме плаше
Да ће ме сахранити
У сандуку од три даске
Плаше ме а не слуте
Да ћу без четврте даске
Ја њих уплашити
Хвали ми се весела луда
Из наше улице
Васко Попа је умро на самом почетку 1991, уочи самог распада Југославије. У првој половини деведесетих, кад су бројни српски писци били изложени бесрамним пропагандним нападима као малтене инспиратори ратних злочина – о чему врло сугестивно и упућено пише Борис Булатовић у својој студији „Оклеветана књижевност“, један њемачки слависта није поштедио ни у то вријеме недавно преминулог Попу: „Песник занемарује да су вуци пре свега били опасне, крволочне звери које су за собом оставиле крвав траг својих жртава. Тиме што нестаје однос злочинца и жртве или што они замењују своја места вучји мит код Попе добија опасну двозначност која дословно одговара ономе што данас ради српска пропаганда са својом тезом о геноциду. Наравно, Васко Попа није могао да предвиди такве последице своје поезије. Међутим, када се узме у обзир митска логика његове лирике, једва можемо рећи да је пред нама ’невина поезија’.“
Прије Булатовића, овакве клевете о Попи је аргументовано побијала и Марија Kлеут потенцирајући нарочито „селекцију појединости“. Ипак, имајући у виду позиције оних који су Попу нападали, као и то да се репутација неких других аутора (попут оне Милорада Павића) никад није вратила на позиције прије „клеветања“, чињеница да се, кад је о Попи ријеч, ових напада више нико релевантан на Западу и не сјећа, па се ни најмање не потенцирају у бројним приказима нових Попиних издања, показује да његова поезија има управо ону особину чији је фреквентан недостатак навео Гомбровича да напише чувени памфлет „Против пјесника“. Попина поезија је у стању да брани саму себе.
Био је најпревођенији и најпознатији југословенски песник у двадесетом веку
Ако уђете у књижару у Паризу, Амстердаму и Лондону, једини српски (и јужнословенски) аутор поезије кога ћете по правилу пронаћи на полицама је Васко Попа. Чарлс Симић, који је и сам био под Попиним утицајем, записао је (превод Весне Рогановић): „Можда ће се испоставити да најзанимљивија књижевност прошлог века не долази из различитих покрета под свеобухватним називом модернизам нити из великих књижевних центара, већ је дело аутсајдера и отпадника, почев од Kафке, који је створио нешто заиста без преседана, мешајући своју рођену традицију са страним. Поезија Васка Попе, који је умро 1991, припада том ексцентричном друштву. Био је најпревођенији и најпознатији југословенски песник у двадесетом веку. (…) Попа је потом обично сврставан у исту групу са Збигњевом Хербертом и Мирославом Холубом, двојицом других задивљујуће оригиналних источноевропских песника. Њихов рад био је сасвим другачији од свега што се у то време писало у Енглеској и Сједињеним Државама. Kод Попе, читалац се сусреће са егзотичном мешавином авангардне поезије и народног фолклора, помишљајући да су песници из овог дела света управо такви. Међутим, ниједан српски песник не звучи као Попа. Он је био како производ свог времена и места, тако и проналазач свог сопственог. То је, како ћемо видети, један од многих парадокса о њему.“
О Попиним парадоксима писаће се, чини се, и у будућности.
Извор: p-portal.net
