Претходни дио можете прочитати овдје
Може ли Украјина да победи?
Пошто се група сагласила да Сједињене Државе и савезници могу да обезбеде оно што верују да су потребна средства и обука потребни Украјини, Саливан се суочио са другим делом једначине: може ли Украјина то да изведе?
Зеленски се на прву годишњицу од почетка рата у фебруару хвалио да ће 2023. бити „година победе“. Његов шеф обавештајне службе обзнанио је да ће Украјинци ускоро моћи да се одмарају на Криму, полуострву које је Русија илегално анектирала 2014. године. Али поједини у америчкој влади били су мање самоуверени.
Амерички обавештајни званичници, скептични према ентузијазму Пентагона, проценили су вероватноћу успеха као половичну. Процене су озлоједиле њихове колеге из Министарства одбране, посебно оне из америчке Европске команде, који су се присетили погрешних предвиђања шпијуна у данима уочи инвазије 2022. године да ће Кијев пасти пред руским снагама у року од неколико дана.
Неки војни званичници опрезно су примећивали да оптимизам није део етоса обавештајаца – они су за владе магарац из књига и Винију Пуу, злослутни лик, казао је некадашњи виши званичник, и увек им је сигурније да се кладе на неуспех.
„Та процена се заснивала делом на чињеници пуке масивности руске војске“, изнео је своје размишљање у каснијем интервјуу директор ЦИА Вилијам Џ. Барнс. „Упркос свој некомпетентности у првој ратној години успели су да изведу траљаву делимичну мобилизацију како би попунили празнине на фронту. У Запорожју“ – кључном правцу контраофанзиве уколико је намера да се пресече копнени коридор – „могли смо да их видимо како граде заиста прилично завидне одбрамбене положаје, тешке за продор, заиста скупе и крваве за Украјинце“.
Можда чешће од било ког другог вишег званичника, Барнс, некадашњи амбасадор у Русији, је у више наврата путовао у Кијев током претходне године, понекад тајно, како би се састао са својим украјинским колегама, као и са Зеленским и другим вишим војним званичницима. Он је ценио украјинско најмоћније оружје – њихову вољу да се боре против егзистенцијалне претње.
„Ви сте срцем посвећени томе“, рекао је Барнс о својим надама у вези са помоћи да Украјина успе. „Али… наша обухватнија обавештајна процена је била да ће ово заиста бити тежак посао“.
Две недеље након што су Саливан и други известили председника, строго поверљиви, ажурирани извештаји обавештајних служби проценили су да изазови које представља груписање трупа, муниције и опреме значе да ће Украјина вероватно „подбацити“ у постизању циљева контраофанзиве.
Запад је до тада одбијао да одобри украјинске захтеве за борбеним авионима и армијским тактичким ракетним системима (Army Tactical Missile System, или ATACMS) који могу да досегну мете далеко иза руских линија, и за које су Украјинци осећали да су им потребни како би дејствовали против кључних руских командних и логистичких места.
„Нећете прећи пут од војске у настајању, са постсовјетским наслеђем, до америчке војске из 2023. године преко ноћи“, рекао је виши западни обавештајни званичник. „Било је будаласто што су неки очекивали да им можете дати ствари и да ће то променити начин на који се боре“.
Амерички војни званичници нису оспоравали да ће ово бити крвава борба. До почетка 2023. године, знали су, већ је страдало 130.000 украјинских војника који су били повређени или погинули, укључујући и многе од најбољих војника. Неки украјински заповедници већ су били сумњичави у вези са долазећом кампањом, указујући на многобројност војника којима недостаје борбено искуство.
Ипак Пентагон је блиско сарађивао са украјинским снагама. Официри су их посматрали како се храбро боре и надгледали су напоре да им се обезбеди велика количина софистицираног наоружања. Амерички војни званичници указивали су да обавештајне процене нису узеле у обзир ватрену моћ новопристиглог оружја, као ни украјинску вољу за победом.
„План који су они изводили био је у потпуности спроводив, са снагама којима су располагали, у временском опсегу који смо испланирали“, рекао је виши амерички војни званичник.
Остин је знао да додатно време за увежбавање нове тактике и коришћења опреме може да буде користно али Украјина није себи могла да приушти тај луксуз.
„У савршеном свету имате могућност избора. Можете да кажете: ‘Желим још шест месеци обуке и бићу спреман да ово изведем“, рекао је он у интервјуу. „Моје уверење јесте да они нису имали избора. Борили су се за своје животе“.
Руска спремност расте
До марта, Русија је већ провела више месеци у припреми одбране, градећи километре и километре траншеја, ровова и других препрека широм фронта у очекивању украјинског напада.
Након серије пораза у Харковској области и Херсону у јесен 2022. године, Русија је изгледа начинила извесне промене. Путин је поставио генерала Сергеја Суровикина – познатог као „Генерал Армагедон“ по својој немилосрдној тактици у Сирији – да предводи руске операције у Украјини, усредсређујући се на укопавање уместо на преузимање додатних територија.
У првим месецима по почетку инвазије 2022. године, руски ровови били су основни – отпорни на потапање, праволинијске јаме које су назване „линијама лешева“, према наводима Руслана Левијева, аналитичара и суосновача Конфликтног обавештајног тима (Conflict Intelligence Team) који прати руску војну активност у Украјини од 2014. године.
Међутим, како је рат одмицао Русија се прилагођавала, и унапредила је копање сувљих ровова који прате цик-цак линије и који боље штите војнике од артиљеријске ватре. Како су ровиви постајали софистициранији наслањали су се на шуме како би пружили боље могућности браниоцима да се повуку, рекао је Левијев. Руси су прокопали тунеле између положаја да би се супротставили опсежној украјинској употреби дронова, додао је.
Ровови су били део вишеслојне одбране која је обухватала густа минска поља, бетонске пирамиде познате као „змајеви зуби“ и антитенковске јаме. Уколико се минска поља онеспособе руске снаге располажу ракетним системима који служе да их поново засеју.
За разлику од руског офанзивних настојања почетком рата, ове одбрамбене линије пратиле су совјетске уџбеничке стандарде. „Ово је један случај у којем су спровели своју доктрину“, рекао је виши западни обавештајни службеник.
Константин Јефремов, некадашњи официр руске Четрдесет друге моторизоване пешадијске дивизије који је био стациониран у Запорожју 2022. године присећа се да је Русија располагала опремом и живом силом нужном да се изгради чврсти одбрамбени зид против напада.
„Путинова армија трпи несташицу различитог наоружања, али дословце плива у минама“, рекао је Јефремов у интервјуу након што је пребегао на Запад. „Располажу милионима, како антитенковским тако и антипешадисјким минама“.
Сиромаштво, очај и страх десетина хиљада мобилисаних руских војника чини их идеалном радном снагом. „Све што вам је потребно је робовски рат“, рекао је. „А поврх тога, руски војници знају да [граде ровове и друге одбрамбене објекте] за себе, како би сачували сопствену кожу“.
Поврх тога, у тактици која је коришћена и у Првом и у Другом светском рату, Суровикин је распоредио јединице за блокаду иза руских трупа како би их спречио да се повлаче, понекад под претњом смрћу.
Могућности које су им стајале на располагању биле су „или да погину од наших јединица или од њихових сопствених“, рекао је украјински полицијски пуковник Олександар Нетребко, командант новоформиране полицијске бригаде која се борила недалеко од Бахмута.
Ипак, иако је Русија имала много више војника, дубљи војни арсенал и оно што је један амерички званичник рекао да је „једноставно вољност да се претрпе заиста драматични губици“, амерички званичници су знали да има и озбиљне рањивости.
До почетка 2023. године, неких 200.000 руских војника је погинуло или рањено, према проценама америчких обавештајних агенција, укључујући већи број високо обучених командоса. Трупама за одмену које су на брзину послате у Украјину недостајало је искуство. Замена заповедника на терену нашкодила је командовању и контроли. Губици оруђа били су подједнако запањујући: више од 2000 тенкова, неких 4000 оклопних борбених возила и најмање 75 авиона, према документу Пентагона који је процурео у јавност на пролеће преко чета на платформи Дискорд.
Процена је била како су руске снаге недовољне да заштите сваку линију додира. Али уколико Украјина не буде дејствовала брзо, Кремљ може да надомести недостатке за годину дана, или мање уколико добије додатну спољну помоћ од пријатељских држава попут Ирана и Северне Кореје.
Императив је налагао, образлагали су амерички званичници, да Украјина нападне.
Више војника, више оружја
Крајем априла, генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг ненајављено је дошао како би се сусрео са Зеленским у Кијеву.
Столтенберг, некадашњи норвешки премијер, био је у граду да расправља о припремама за НАТО самит у јулу, укључујући кијевско настојање да се придружи алијанси.
Али током радног ручка са неколицином министара и помоћника, разговор је прешао на припремање за контраофанзиву – како ствари теку и шта је још преостало да се уради.
Столтенберг – који је већ наредног дана био у Немачкој за састанак са Украјинском одбрамбеном контакт групом (Ukraine Defense Contact Group), конзорцијумом од отприлике педесет земаља које су обезбеђивале оружје и другу подршку Кијеву – упитао је о настојањима да се опреме и увежбају украјинске бригаде до краја априла, према двојици људи упознатих са разговорима.
Зеленски је навео да украјинска војска очекује да ће бригаде бити 80 до 85 одсто спремне до краја месеца, наводе саговорници. То је изгледало у несагласју са америчким очекивањима да ће Украјина до тада већ бити спремна да покрене офанзиву.
Украјински лидер такође је истакао да његове трупе морају да држе исток земље како би спречиле Русију да преусмери снаге којима би блокирала кијевску јужну контраофанзиву. Како би бранила исток земље док истовремено продире на југу, рекао је, Украјини је потребно више бригада, присећају се двојица саговорника.
Украјински званичници такође су наставили да заступају став да је повећани арсенал од средишње важности за њихову способност да постигну успех. Тек у мају, уочи саме борбе, Британија је објавила да ће испоручити далекометне ракете Сторм Шадоу (Storm Shadow). Али још једна стална тема коју су Украјинци понављали било је то да се од њих тражи да се боре на начин на који ниједна НАТО држава није ни помислила – без ефективне моћи у ваздуху.
Како је бивши високи украјински званичник указао, времешни авиони Миг-29 којима располаже његова земља могу да открију мете на удаљености од 40 миља [око 65 километара, прим прев.] и да дејствују по циљу удаљеном 20 миља. Руски Су-35, насупрот томе, могу да открију противника на удаљености од 90 миља [око 145 километара, прим прев.] и да дејствују против њега са удаљености и до 70 миља.
„Замислите Мигове и авионе Су-35 на небу. Ми их не видимо док они виде нас. Ми не можемо да их досегнемо док они могу да досегну нас“, рекао је званичник. „То је разлог зашто смо се тако жестоко борили да добијемо авионе Ф-16“.
Амерички званичници су назначили да већ куповина неколико авиона који коштају шездесет милиона долара може да поједе средства којима би се много више ако би се потрошила на куповину возила, противваздухопловне одбране и муниције. Штавише, рекли су, авиони не би осигурали премоћ у ваздуху за којим Украјинци жуде.
„Уколико можете да обучити групу пилота Ф-16 за три месеца, они би били оборени већ првог дана, зато што је руска противваздухопловна одбрана у Украјини веома робусна и веома способна“, рекао је виши одбрамбени званичник. Бајден је коначно попустио у мају и дао је затражену дозволу европским државама да донирају своје авионе Ф-16 америчке производње Украјини. Али обука пилота и испорука авиона може да потраје годину дана или дуже, што је било предуго да направи разлику у предстојећој борби.
Кијев оклева
До маја, нарасла је забринутост у редовима Бајденове администрације као и међу савезницима. Према плановима, Украјина је већ требало да покрене своју операцију. Што се тиче америчке војске временски опсег за извођење операције све се више сужавао. Обавештајни подаци пристигли током зиме показивали су да су руски одбрамбени положаји релативно слаби и углавном незапоседнути војним снагама, и да је, након губитка Харкова и Херсона, морал слаб. Амерички обавештајци процењивали су да руски официри осећају да су им изгледи суморни.
Али те процене су се брзо мењале. Циљ је био да се нанесе удар пре него што Москва буде спремна, и америчка војска је покушавала од половине априла да подстакне Украјинце на покрет. „Давали су нам датуме. Давали су нам много датума“, рекао је виши званичник америчке владе. „Онај април, овај мај, знате, онда јун. Само се одлагало“.
У међувремену, непријатељска одбрана постајала је све гушћа. Амерички војни званичници били су запрепашћени да гледају руске снаге које користе недеље у априлу и мају да поставе знатну количину додатних мина, што је био развој догађаја за који званичници верују да је на крају учинио знатно тежим напредовање украјинских снага.
Вашингтон је такође постајао забринут да Украјинци испаљују превише артиљеријских граната, посебно око Бахмута, која су биле потребне за контраофанзиву.
Како је мај одмицао, Американцима је изгледало да Кијев, пут ентузијазма током ратних игара и обуке, нагло успорава – да се десила „неке врсте психолошког обрта“ током којег су Украјинци дошли до ивице и „онда су наједанпут почели да промишљају ‘Па, ајде да три пута проверимо, да сви будемо комотни’“, рекао је један владин званичник који је учествовао у процесу планирања. „Али говорили су нам скоро месец дана… ‘Само што нисмо кренули. Само што нисмо кренули’“.
Неки виши амерички званичници веровали су да нема коначног доказа да одлагање мења колике су украјинске шансе да постигне успех. Други су видели јасне наговештаје да је Кремљ успешно искористио затишје дуж онога за шта се веровало да ће бити главни правац кијевског напада.
У Украјини, нарастала је другачија озлојеђеност. „Када смо прорачунавали временски распоред, истина, план је био да отпочнемо операције у мају“, рекао је бивши виши украјински званичник који је био дубоко укључен у ову операцију. „Међутим, много ствари се променило“.
Обећана опрема била је касно испоручивана или је пристизала неподесна за борбу, говорили су Украјинци. „Доста оружја које сада пристиже било је релевантно у прошлогодишњим операцијама“, рекао је виши украјински војни официр, а није подесно за технолошки напредне битке које су успедиле. Кључно је, рекао је, што су примили само 15 одсто ставки – попут лансера за ракетна линијска пуњења за чишћење мина (Mine Clearing Line Charge launchers) – потребних да се изведе њихов план да из даљине направе пролаз кроз минска поља.
Упркос томе, виши украјински војни официри се присећају да су им Американци приговарали о одлагању почетка операције и жалили су се колико трупа Украјина опредељује за део фронта према Бахмуту. Амерички званичници одлучно су негирали да Украјинци нису добили све оружје које им је било обећано. Украјинска листа требовања могла је бити много већа, признају Американци, али до почетка офанзиве, они су добили двадесетак ракетних линија за чишћење мина, више од 40 возила за чишћење мина, 1.000 Бангалор туба и више од 80.000 димних бомби. Залужни је захтевао 1.000 оклопних возила; Пентагон је на крају испоручио 1.500.
„Добили су све што им је било обећано“, рекао је један виши амерички званичник. У појединим случајевима, рекао је званичник, Украјина није успела да распореди опрему критично важну за извођење контраофанзиве, држећи је у резерви или је распоређујући у јединице које нису биле опредељене за извођење напада.
Онда се наметнуло и питање временских прилика. Снег који се отапа и жестоке кише које претварају делове Украјине у житки муљ сваког пролећа стигли су касно и потрајали су дуже него обично.
Половином 2022. године, када је отпочело да се размишља о контраофанзиви, „нико није знао временску прогнозу“, рекао је бивши виши украјински званичник.
То значи да није било јасно када ће се равна пространства и плодно земљиште јужне Украјине, које може да делује као лепак који хвата чизме и гуме исушити за лето. Украјинци су разумели ову неизвесност зато што, за разлику од Американаца, тамо живе.
Како су се припреме убрзавале забринутост украјинских званичника постајала је све акутнија, да би врхунац досегла на састанку у ваздухопловној бази у Рамштајну у априлу када је Залужнијев заменик, Микаило Забродски изнео емотивни позив за помоћ.
„Жао нам је, али нека возила која смо примили нису подесна за борбу“, рекао је Забродски Остину и његовим помоћницима, према наводима некадашњег вишег украјинског званичника. Он је рекао да су Бредлији и Леопарди покварени или да им недостају гусенице. Немачким борбеним возилима Мардер недостаје радио веза; она нису ништа више од гвоздених кутија на гусеницама – бескорисна уколико не могу да комуницирају са својим јединицама, рекао је. Украјински званичници рекли су да јединице опредељене за извођење контраофанзиве немају довољан број возила за деминирање и евакуацију.
Остин је погледао генерала Кристофера Каволија, највишег америчког заповедника у Европи и генерал пуковника Антонија Агута, шега Групе за безбедносну помоћ-Украјина, који су обојица седели до њега. Рекли су да ће проверити.
Пентагон је закључио да украјинске снаге не успевају да на одговарајући начин рукују и одржавају сву опрему након што су је примили. Остин је упитао Агута да интензивније ради са својим украјинским колегама на одржавању.
„Уколико испоручите хиљаду триста возила која раде како би требало, нека од њих ће се покварити између тренутка када сте их испоручили на терен и тренутка када ступе у борбу“, рекао је виши одбрамбени званичник.
До 1. јуна, највиши ешалони у америчкој Европској команди и у Пентагону били су озлојађени и осећали су да им се пружа премало одговора. Можда су Украјинци били застрашени потенцијалним жртвама? Можда је било политичког размимоилажења унутар украјинског вођства или проблема дуж ланца командовања?
Контраофанзива је коначно покренута почетком јуна. Неке украјинске јединице брзо су оствариле мале добитке, заузевши села у Запорошком региону, јужно од Велике Новосилке, неких осамдесет миља од обале Азовског мора. Али другде, чак ни западно оружје ни обука нису могли у потпуности да заштите украјинске снаге од жестоке руске ватрене моћи.
Када су трупе из Тридесет седме извиђачке бригаде покушале да напредују оне су, попут јединица на другим деловима фронта, сместа осетиле снагу руске тактике. Од првих минута њиховог напада, њих је преплавила минобацачка ватра која је пробила њихово оклопно возило А-ем-икс 10РЦ француске производње. Украјинска артиљеријска ватра није дејствовала како је било очекивано. Војници су испузали из запаљених возила. У једној јединици, 30 од 50 војника било је заробљено, рањено или убијено. Губици украјинске опреме у првим данима обухватили су 20 борбених возила Бредли и шест тенкова Леопард немачке производње. Та прва сучељавања пала су попут грома међу официре у Залужнијевом штабу, намећући им питање: да ли је стратегија осуђена на пропаст?
Кључни налази извештаја Вашингтон поста о украјинској контраофанзиви:
Сједињене Државе биле су дубоко укључене у војно планирање које је претходило извођењу операције. Украјински, амерички и британски војни официри одржали су осам великих војних игара како би израдили план кампање. Амерички и украјински званичници повремено су се оштро размимоилазили око стратегије, тактике и временског распореда извођења операција.
Пентагон је желео да напад отпочне половином априла како би спречио Русију да настави са оснаживањем својих линија. Украјинци су оклевали, инсистирајући да још увек нису спремни без додатног оружја или обуке. Контраофанзива је отпочела у јуну.
Амерички војни официри били су уверени да ће масовни, механизовани фронтални напад дуж једне осовине напада на југу Украјине водити одлучујућем продору. Украјина је напала дуж три осовине, верујући да може да растегне руске снаге. Украјина је одустала од великих механизованих напада када је претрпела озбиљне губитке у првим данима извођења кампање. Проигравањем различитих сценарија дошло се до закључка да кијевске снаге, у најбољем случају, могу да досегну Азовско море на југу Украјине и пресеку руске снаге за шездесет до деведесет дана. Украјинске снаге напредовале су свега око двадесет миља. Азовско море је и даље изван домашаја. Највиши украјински командант сада признаје да је рат запао у пат позицију.
Вашингтон пост: Како смо извештавали о украјинској контраофанзиви?
Ово је први од два чланка који испитује украјинску контраофанзиву која је покренута у јуну. У другом делу описано је како је текла контраофанзива.
За први део извештавали су: Мајкл Бирнбаук. Керен Дејанг, Алекс Хортон, Џон Хасон, Изабер Карсхудијан, Мери Иљушина, Дем Ламот, Грег Милер, Сиобан О’Грејди, Константих Худов, Серхи Колорчук, Елен Накашима, Емили Раухал, Миси Рајан и Дејвид Л. Стерн. Писала је: Миси Рајан.
Током три месеца, репортери у Вашингтону, Лондону, Бриселу и Риги као и у Кијеву и недалеко од линија фронта у Украјини, разговарали су са више од тридесет виших званичника из Украјине, САД и европских држава како би испитали војно планирање које је претходило контраофанзиви и како је оно допринело неуспеху операције да оствари постављене циљеве. Вашингтон пост је разговарао са некадашњих руским војницима који су се борили у рату, као и са руским ратним блогерима и војним аналитичарима.
Извештачи, фотографи, асистенти и аналитичари безбедности Вашингтон поста прешли су стотине километара кроз Украјину како би разговарали са војницима и владиним званичницима за овај серијал. Новинари у више наврата обилазили линије фронта у Запорошкој области и у Доњецку, укључујући боравак међу борбеним јединицама пет миља од руских снага.
Извештај су уредили Питер Фин и Дејвид Херзенхорн; уредник пројекта Реем Акад; графичка решења Ларис Карклис; графички уредник Семјуел Гранадос; фотограске илустрације Елими Сабенс; уредник фотографије Оливије Лорен; лектура Марта Мардок
Наставиће се…
Извор: Вашингтон Пост
Превео: Милош Милојевић
