Савремена популистичка препирања о томе “чија је Босна”, базирана су, како је то одавно закључио један од најплоднијих домаћих историчара средњега вијека, Сима Ћирковић, на потпуно кривој основи, а данас проистичу из постјугословенске политичке фрагментираности и тежње да се та фрагментираност на било који начин легитимише средњовјековном политичком реалношћу.
Проблем разумијевања природе етничког идентитета средњовјековног човјека, односно најприје средњовјековног становника Европа добио је, нажалост, далеко мање пажње у науци или стратегијама формирања свеопште и далековиде националне култур-идентитетске политике у свим државама бивше Југославије, него у свакодневном псеудонаучном популизму. Посебно је то био случај са Босном, једном од ријетких средњовјековних држава из које нам, нешто мање од пет вјекова њеног историјски утврђеног постојања, није сачуван ниједан наративни извор, те смо се у реконструкцији свих друштвених процеса присиљени ослањати на дипломатичку грађу углавном сачувану у Дубровачком архиву, као и на изворе стране провенијенције који су писани на основу перцепције људи ван Босне, често и вјековима након што су се описани догађаји одиграли. Тако је босанска средњовјековна историја одувијек била лаган плијен за политичке популисте, агендаше и поједностављиваче стварности свих врста, без обзира да ли су њихове намјере биле њено уклапање у поједностављена дневно националистичка и шовинистичка бескорисна наклапања или креирања наратива о медијевалној земљи Дембелији “добрих Бошњана”, коју је, неким чудом, мимоишло све оно што је карактеристично за европски средњи вијек, па тако и врло комплексни предмодерни етнички идентитет. Средњовјековни предмодерни етнички идентитет европских народа, већ дуго је тема истраживања европске и свјетске медиевистике. Наша наука, како већина квалификованих историчара (са изузетком врло освјежавајућег Марка Пијовића), тако и бројни појединци који у јавности осјећају позвани износити произвољне ставове и на основу њих доносити још површније закључке, је, нажалост, још увијек недовољно упозната са резултатима истраживања врхунских истраживача феномена средњовјековне етничности као што су Валтер Пол, Ричард Корадини, Герда Хејдман, Мариане Полхајмер, Хервиг Волфрам. Како је у свом уводном есеју подвукао Пол, “Идентитет и етницитет су прилично новији термини, али се односе на друштвене појаве које су биле присутне у већини друштава у широком спектру различитих облика, и према томе, концептуализоване на различите начине.”
Проблем средњовјековног “поријекла и народности босанске”
Термин „Бошьɴɑɴʜɴь- Бошɴɑɴє” за становника Босне, односно поданика босанских средњовјековних владара, јавља се релативно касно у босанском дипломатичком материјалу сачуваном у Дубровачком архиву, то јест први пут у повељама бана Стјепана II Котроманића Дубровнику из 1331.,1332 и 1326. Приликом најранијег помињања, појављује се у два облика тј. „пρʜстɑвʜ ʜ свʜдоцʜ доБρʜ Бошɴɑɴє ʜ оyсоρɑɴє” који означава босанско и усорско племство у вазалном односу према Стјепану II, што се понавља и 1326. у облику „доБρʜ Бошɴьɴє”, и као генерална одредница за банове поданике различитих сталежа. У смислу ознаке за босанско племство налазимо је поново у повељи Стјепановог насљедника бана Твртка. Након тога канцеларија краља Твртка II уводи генералну концепцију Бошњанина као некога ко је „од краљевства Босанскога“, а исто тако и невезано за друштвени сталеж „ʜɴʜ Бошьɴɑɴʜɴь ʌƔБо κρɑʌьствɑ Босɑɴьсκогɑ“, док код краља Томаша поново налазимо у контексту тумачења улоге племства у босанском средњовјековном друштву. Канцеларије русашке господе Раденовића-Павловића и Косача у 15. вијеку уводе категоризацију Бошњана у оновремене „врсте људи“, којих се може тицати нека одредба њихових докумената, а то су, поред „било којег Бошњанина“ и „господин цар Турски“, „цесар римски“, „пресвијетли господин краљ угарски“, „господин краљ босански“, „господин српски“, „било који Латинин“ или „човјек било које врсте“. Иако су сачувани документи босанске провенијенције из 13. вијека, односно три сачуване повеље великог босанског бана Нинослава, који претходе времену Стјепана II, јасни по питању одређивања становништва Босне као Срба, при чему се поклапају са великим бројем ранијих извора стране провенијенције, и један византијски извор 12. вијека представља прво писано свједочанство о имену становника Босне, а које се може превести и као Бошњани. Хвалећи подухвате и побједе византијског цара Манојла I Комнина на Балканском полуострву, епископ и каснији цариградски патријарх Михајло Анхијалски (потпуно у складу са податком другог, њему савременог, византијског аутора Јована Кинама, да Дрина одваја Босну од „остале Србије“ и да Босна није потчињена српском архижупану и да народ у њој има посебан начин живота и управљања), каже да су и Хрват и Босанац/Бошњанин уписани у таблице Ромеја (καί ό Χορβάτηςκαί Βοσναιος τοϊς τών ‘Ρωμαίων έγγραφήτωσαν άξοσιν). Према томе, не треба имати превише сумње да се ради о врло староме називу укоријењеном у самој Босни давно прије прве половине 14. вијека, на исти начин као што су то и субетнички називи “крштених Срба” Хумљана, Травуњана и Неретљана која нам је у 10. вијеку, на основу, очигледно, још древније традиције, забиљежио Константин Порфирогенит. У смислу тог континуитета је занимљив један од записа правног карактера из дубровачке Diversa cancellaria датиран у 9.11.1389. и који гласи:
Дана 9. новембра. Ја Богавац Вукојевић Бошњанин из Подвисоког изјављујем да сам својевољно и свјесно дао, продао и предао мајстору Ивану покојног мајстора Марка из Павије једнога свог слугу, дјечачића од девет година, по имену Милко, поријекла и народности босанске (De genere et nactione Bossinensium…), по цијени од четири златна дуката, за које изјављујем да сам у цијелости примио. Онима који су примили и онај који је обећао, итд. Господин Лука Бунић судац и господин Марин Гледа свједок.
Несумњива вриједност оог докумената јесте што се ради о изјавама некога ко не припада вишем племству или није повезан са државним идеологијама, већ ствари спомиње узгред, у оквирима трансакције трговине робљем. Изјава је утолико битна, будући да други дубровачки документи који нису државничког карактера за људе из Босне, обично користе термин “de Bossina”, дакле истовјено као “de Tribigna” (из Требиња), или “de Canalli” (из Конавала), или “de Uscopia” (из Ускопља), “de Liubignem” (из Љубиња) итд. но исто тако ваља имати на уму да се ради о документу који, по шаблону саставља чиновник, латински писар, те да не морају нужно директно преносити оно што је корисник писарских услуга и заиста рекао. Но,та нотарска перцепција је очигледно одражавала и општу перцепцију становништва Босне, с обзиром да други нотарски документи 14. стољећа садрже и овакве, за истраживача доста збуњујуће, али из чиновничке перспективе прилично јасне формулације: „Ego Radoe Craicinouich Bosnensis“ (Ја, Радоје Краичиновић, Бошњанин/Босанац), “Ego Diueç Andreasseuich habitator Bossinensis” (Ја, Дујац Андријашевић, становник Босне), “Ego Voychna Smillouich de Hoglod Bossinensis” (Ја, Војна Смиловић из Оглода, Бошњанин), “Ego Michaç Ratchouich merchator Bossinensis” (Ја Михац Раткушић, босански трговац), “Ego Radoslaus, de genere seruroum Bosniensium” (Ја Радослав, од рода/поријеклом од робова из Босне), “Nos Rada Bratosalich et Beneuenuta Diucich de genere et natione seruorum Bosne” (Ја Рада Братосалић и Бенедета Дучић од рода/поријеклом од и народа робова из Босне), “Filiam condam Vocoslaui de Usora de Bossina patarenorum de genere seruorum…” (од кћери покојнога Вукослава од Усоре из Босне од патарена рода робовскога”, “Ego Dragnna, filia Milise de Vssora, partium Bossine, generis patarenorum et seruorum” (Ја Драгана/Драгиња, кћер Милише од Усоре, дијела Босне, патаренског и робовског поријекла”). Ваља напоменути да се слична формулација користи у још једној забиљеженој трансакцији трговине робљем из Босне, која је била један од најуноснијих послова феудалне господе, а односи се на продају дјевојака, младића, па чак и мајки са дјецом на тргу Дријева, а који су “de natione et genere Bosinensium patarenorum”, односно од “поријекла и од народа босанских патарена”.
Да су формулације дубровачког нотаријата, односно перцепције идентитета Босанаца прихватали и нотари из земаља у којима је препродавано робље из Босне (углавном робиње које су завршавале као слушкиње и наложнице), свједочи и драгоцјена грађа из архива Барселоне која нам доноси сљедеће класификације: „Patarina de partibus Bocine“ (патаренка из дијелова Босне), „Ne nascione bosansiorum“ (босанске нације/народности), „de progenie patarinorum de Bossina“ (поријеклом од патарена из Босне), „de nacione de Bochxinam“ (од народа из Босне), „partibus de Bocine“ (из дијелова Босне), „patarina de partibus Boxine“ (патаренка из дијелова Босне), „De natione Bossorum“ (нације босанске), „De nacione patarina de partibus Bocine“ (народношћу патаренка из дијелова Босне), „De nacioone patrinorum de partibus Bocine“ (од народа патарена из дијелова Босне).
Овдје такођер треба водити рачуна да документи које имамо на располагању нису дио наративног извора, или конкретног извјештаја о стању ствари у Босни, утолико да мијешају географску одредницу “De natione Bossorum” са конфесионалном “de nacione patrinorum”, а са намјером да легализују држање робља, будући да су босански јеретици, крстјани, улазили у обзир за “продају чељади”, јер, наводно, нису били крштени, што су, како свједочи сачувани судски списи, сами често порицали, доказујући да су хришћани. Тако је у Луки 1413, трговац Стефано Нели одбио да плати 70 флорина извјесном Фирентинцу који је за њега купио босанску робињу по имену Маргарита, јер су “Босанци хришћани и у тој земљи обожавају Христа, чијом су крвљу сви вјерници откупљени и ослобођени ропског јарма.” Наравно, овдје треба имати на уму и процес експанзије саме Босне, која у 10 и 15. вијеку не заузима ни приближно исте територије, па је, сходно томе и одредница “Бошњанин” доживљавала своју експанзију ширењем државе босанских банова и, потом краљева, а што је засвједочено и у домаћим и страним изворима.
Да ли су ови извори у контрадикцији са онима стране и домаће провениенције који претходе 14. стољећу као и онима из 14. и 15., то јест регалијама босанских краљева, које, по окруњењу бана Твртка Котроманића 1377. у манастиру Милешева? Те регалије, подсјетимо, гласе овако:
Стефан Твртко I Котроманић 1378: „ја, у Исусу Христу благоверни и Богом постављени Стефан, краљ Срба Босне, Поморја и ’Западних крајева’ / Завршја… у област(и) мог краљевства (по имену) Требињска област, Конавли и Драчевица… Стефан Твртко, у (име) Бога Христа краљ Срба Босне и Поморја”. Такође „краљ Србљем Босне” итд. и 1380. и двапута 1382. Стефан Дабиша Котроманић 1392: „ја, Стефан Дабиша, по милости Божјој краљ Срба, Босне и Поморја… Стефан Дабиша, по милости Господа Бога краљ Срба, Босне и Поморја, и с њим госпођа краљица кира Јелина”. Такође „краљ Срба Босне и Поморја”, додајући Захумља, „Доњих крајева”, „Западних крајева” / Завршја, Усоре, Соли и Подриња, и два пута 1395. Кира Јелена Котроманић 1397: „ми, госпођа кира Јелена, по вољи Божјој краљица Срба Босне, Поморја, ’Западних крајева’ / Завршја итд.” Стефан Остоја Котроманић 1398: „Ја, Стипан Остоја, по милости Господа Бога благоверни краљ Срба, Босне, Поморја, Захумља, ’Западних крајева’ / Завршја, ’Доњих крајева’, Усоре, Соли, Подриња итд.” Такође „краљ Срба, Босне итд.” и сл. и четири пута 1399. и једанпута 1400. Стефан Твртко II Твртковић 1405: „ја, Стипан Твртко ИИ, по милости Господа Бога мога краљ Срба Босне, Поморја, Захумља, ’Доњих крајева’, Усоре, Соли, Подриња, ’Западних крајева’ / Завршја итд. Такође „краљ Срба Босне итд.” и сл. и двапут 1419. и једанпут 1438. Краљ Стефан Томаш Котроманић 1444: „ја… господин краљ Стефан Томаш… по милости Божјој краљ све Босне, ’Доњих крајева’ итд… У име Оца, Сина и Св. Духа Штефан Томаш, по Божијој милости краљ Срба Босне, Поморја, Захумља, Далмације, (те и) Хрватâ, потом ’Доњих крајева’, ’Западних крајева’ / Завршја итд. Такође краљ Срба Босне итд. и сл., додајући Усоре, Соли и Подриња, и 1446, 1449, 1451. и 1459. Краљ Стјепан Томашевић 1461: „По милости Божјој, ми, господин Штефан-Степан Томашевић, краљ Срба Босне, Поморја, Захумља, Далмације, (те и) Хрватâ”, потом „Доњих крајева”, „Западних крајева” / Завршја, Усоре, Соли, Подриња итд… Такође „краљ Срба Босне” итд.
Како бисмо објаснили ову наводну збрку прије свега треба нагласити да у средњовјековним концепцијама сам појам нације у различитим контекстима означава различите садржаје. Овђе се опет морамо позвати на Полове увиде о томе како су средњовјековни етноними имали различите путање развоја. Некада су се постепено претварали у територијалне ознаке, било у државама које су се развиле у модерне нације (нпр. Француска, Енглеска, Мађарска), док су некада свеле само на имена регија које се нису развиле у нације попут Бургундије или Ломбардије, док су у неким политичким контекстима регионална имена Провансалаца или Лотаринга у изворима засјењивала све остале националне афилијације. Да је босански случај насличнији регионалном тосканском случају потврђује нам спис Генеалогиа гентиум (‘Генеалогија народа’), настао у оквиру 11-вијековне Codex legum Langobardorum, који као сродне “gentes”, то јест народе/нације наводи Ломбарде, Бургунђане, Баварце, али и Тосканце, који се не формирају на гентинлој, већ на регионалној основи. Историчар Марко Стофела издвајање тосканског регионалног идентитета и његову квалификацију као етниког повезује са концентрацијом моћи у рукама зачајних породица у вријеме Каролинга, као и утицаја манастира Монтекасино, што у 11. и 12. вијеку доводи до јачања политичког ауторитета марке Тоскане, нарочито уздизањем заједница као што су Пиза и Лука. Напокон, како је примијетио Роберт Бартлет, средњовјековни енглески хроничар и историчар Вилијем од Малемсбурија Нортумбријанце, Мерсијце, Источне Англе и становнике Кента означава као “genetes”, али тако да су они истовремено дио “gens Anglorum”, али на исти начин на који су се, послије викиншких похода Нортумбријанци и Англи стопили у један “gens” са Данцима. Овакве и бројне друге примјере је у својој студији о турбулентним промјенема средњовјековних идентитета М. Пијовић, закључивши да:
“Ако кажемо “етногенеза” или.“етнохисторија”, ми заправо имплицирамо да се ради о проучавању ‘етничке скупине’ Али, нешто што је у одређеном тренутку, односно периоду, било етничко, могло је прије или послије тог периода бити религијско, или регионално, или класно/сталешко, или језично, или политичко итд или се могло радити о комбинацији више типова колективних “припадности” које су се скривале под једним именом, тј.етикетом (а баш ово је готово уобичајена појава).” Та “збрка” управо, унеколико, потврђује закључак Боге Графенауера о стању балканских “gentes”, да се” између хрватског и српског, као и између српског и бугарског средишта налазе широки појасеви обостраног утицаја и несталне политичке припадности, гдје се због тога процес здруживања у етничке заједнице развија спорије и све до краја средњег вијека не успјева да сазри у устаљене облике.”
Најзад колико “De genere et nactione Bossinensium” није и не може представљати никакву искључиву и коначно класификацију босанског средњовјековног становништва, свједочи и примјер 15-вијековног римокатоличког улцињског бискупа Сегона, који је у краткој књижици коју је посветио римском папи Сиксту VI у којој је истакао да је “natione Catharensis” (которске народности), али “origine autem Serviani ex Novomontio aliter Novobardo” (поријеклом Србин из Новомонта, то јест Новог Брда). Све ово значи да се средњовјековни извори не могу ишчитавати селективно и анахроно, већ свеукупно и контекстуализовано. Једноставно се не могу игнорисати извори који фундаменталну босанску државну идеологију повезују са божанским правом босанског владара да влада као “краљ Срба”, не само на основу права насљедства лозе Немањића, већ у изворима наглашене свијести босанског племства о припадању српском средњовјековном “генсу” баш као што се не може негирати изворни материјал који недвосмислено говори о колективној припадности званој Босна и Бошњани који се у династичко-државном смислу настоји у одређеној мјери дистанцирати од државе српских деспота у вријеме владавине Хребељановића и Бранковића.
Међудржавни анимозитети су долазили и до нивоа када српски извори описују “војинство у земљи босанској” на “некојега иноплеменика”, што је термин који је у ранијим српским средњовјековним изворима односи на страног владара, углавном Бугарина, као и на било кога ко није српски владар, односно Србин. Треба имати на уму да су такви анимозитети са српске стране наспам Босне били примарно династичко-религиозне мотивације, будући да босанског краљевића Стефана Томашевића и његову свиту, а поводом претензија на српски деспотски трон, савремена српска хроника назива “триклетим и злочестим невјерницима”. Управо у том политичком контексту настаје историјско-лингвистичка фантазија бугарског писца Константина Костенечког (познатијег као Константин Филозоф који је дјеловао на двору деспота Стефана) “Сказаније о писменима” која постојеће политичко стање транспонује у доба мисије Ћирила и Методија у 9. вијеку, па пише како су Света браћа: “најтананији и најлепши руски језик, којему је у припомоћ дошао бугарски, и српски, и босански, и словенски, и део чешког, и хрватски језик, како би се уобличиле свете књиге”, иако у босанским дипломатичким документима 14. и 15. вијека, у ријектим приликама када се именује (свега 5 пута) језик носи искључиво одредницу “српски”.
Због чега долази до ових збуњујућих контрадикција и промјена? Како је у својој студији о династичком идентитету Котроманића утврдио Емир О. Филиповић, обично се узима “да су појава и раст одређених династија аналогни процесу образовања државе те да су конструирање династичког и краљевског идентитета неодвојиво повезани с формирањем политичке власти до те мјере да се ни не могу сматрати одвојеним процесима. То значи да су средњовјековне земље којима су владале династије у својој суштини биле патримонијалне династичке државе при чему се онда владари предмодерног доба често сматрају и носитељима народног идентитета. Међутим… династички идентитет је владајућим фамилијама био важнији од њиховог етничког или националног карактера.” Што, заправо, значи да сукобљавање династија, може значити и свјесно раздвајање у државно-идентитетској средњовјековно етничкој идеологији, поготово јер се, како је објаснио Робер Бартлет, “радило о људима који су се константно сусретали са реалношћу свијета у којем је судбина појединца била предодређена рођењем и породичним поријеклом”, те је “било природно да човјечанство концептуализују (и реконцептуализују оп.а.) у сличним генеаолошким терминима.”
Управо се због тога реченица којом Твртко I Котроманић 1378. обавјештава Дубровчане да је преузео титулу „краља Срба“ и којом поручује да му је Бог дао да „пρоцʜстʜ мʜ ωт ρɑсʌʜ Бʌ͠госɑдɴѣʜ вь ρодѣ моıє̵мь“ (процвјета (као) изданак племенито укоријењени у роду мојему), може тумачити двојако. И у оквиру увријеженог средњовјековног вјеровања да народ који нема владара „од своје крви“ проклет као „проклети Јевреји“ (а коју нам у контексту хрватског немања властитог владара јер су убили „доброг краља Звонимира“ доноси сплитски Тома архиђакон у 13. вијеку) и у оквиру политичке реалности у којој је племенита краљевска лоза, а поготово актуелни краљ мистично утјеловљење цјелокупног народа, без обзира на све евентуалне различите етничке сентименте разноликих сталежа поданика, а поготово људи не припадајућих владајућем сталежу, о којима нам доступни извори говоре мало или ништа.
Улога религије и сталежа, Српска земља и Босна као “нови Израел”
Такођер, оно што треба имати на уму када су у питању средњовјековне концепције нације јесте да су то 1. превасходно сталешке, феудалне и 2. хришћанске концепције националне заједнице. Просјечан становник Српске земље и Приморске (средњовјековно име српске државе) или Босне, ма какву предоџбу да је имао о своме идентитету, свакако о њему није могао размишљати на идентичан начин на који га он био осмишљан од стране дворске, често свештеничке, елите чија су размишљања о националном идентитету била неодвојива од потпуног прихватања библијских свјетоназора о томе шта уопште представљају “народ” и “држава”. Шта то значи? Како подјећа Пол “универзалистички тон у многим хришћанским списима био је помијешан с изразитим старозавјетним сентиментом који је подстицао формирање одређених хришћанских заједница и омогућавао им да се међусобно разликују. У ствари, рани хришћани су себе стално називали генсом.”
Хришћански генс је, у средњовјековној сакрално политичкој идеологији био “Нови Израел”, назив који би се примао крунисањем и миропомазањем владара од стране Универзалне (католичанске) цркве по угледу на крунисање и миропомазање владара старозавјетног Израела. Тиме је и име народа који добија крунисаног и миропомазаног владара постајало сакрализовано име, на исти начин начин на који је круна сакрално-политички објекат кроз који се манифестује “свети суверенитет” хришћанског народа.
На исти начин на који се у српским средњовјековним списима Српска земља и Приморска назива “Новим Израелом”, а због, папске круне која је с Војисављевића прешла на Немањиће, тако и нпр. Остоја Котроманић као “Срба, Босне и Приморја и Западних страна” захваљује Христу који “за милосрђе пак из милости човекољубиво сиђе с небеса на земљу, и људску природу која је због преступа пала, собом је обожио и на небеса узнео. Тиме је све од непостојања у постојање било постављено, тиме су и изгубљене овце дома Израиљевог истинском пастиру Богу сведржитељу биле враћене, тиме се и скиптри царски по целој васељени утврђују и поносно славе Бога сведржитеља” и чиме је је и он удостојен “краљевати земљи родитеља и прародитеља наших”.
Титула “Краљ Срба” је, према томе централна феудално-сакрална идентификациона и легитимациона тачка око које се окупљало сво племство Диоклеје, Српске земље која, по својој пријестолници постаје позната и као Рашка и Босне, с тим да у Босни, по свему судећи, долази до државне римокатолизације српске краљевске традиције која је у вријеме познијих Немањића, упркос првобитној тринаестовјековној римокатоличкој папској легитимацији, добила примарне православне карактеристике и какву су је наставили баштинити српски деспоти 15. вијека.
Колико је обично не аристократско становништво ових области у различитим временским раздобљима постојања ових држава дијелило идентитетске политике које су се креирале на сталешком нивоу, немогуће је утврдити, јер не располажемо савременим пописима становништва, али је такођер немогуће тврдити да му је свим својим сегментима био стран. Оно што, ипак, легитимно, можемо претпоставити је то да је потпуним ишчезнућем краљевске традиције Котроманића и босанске државне традиције након османског освајања, римокатоличка традиција босанске властеле која је своју легитимацију тражила у древној српској краљевској традицији, не само да више није имала могућности да дјелује на обично становништво, већ и босанско-српски средњовјековни дуалитет преживљава искључиво на маргинама, нпр. у дјелима босанског фрањевца Матије Дивковића у 17. вијеку и његовог именовања језика који се у Босни говори као и као илирског и словинског и српског и босанског. Ми немамо јасне доказе колико је он у овом облику интелектуална конструкција образованијег слоја становништва које прима хуманистичко образовање на западу, а колико одраз стварних прилика у Босни у турбулентним временима, но свакако има своју ранију поткријепу у средњовјековној изворној грађи. С друге стране је јасно да је православна средњовјековна традиција, не само надживјела османско освајање, већ ће, кроз турбулентне вијекове предмодерног развитка под османском, хабзбуршком и млетачком влашћу постати основицом формирања модерног српског идентитета, што је већ посве друга тема.
Варварогеније популизма
Сви ови подаци нам говоре да, у том погледу, Босна и Хумска земља нису нимало одударале од остатка средњовјековне Европе. Како је примијетио историчар средњовјековног идентитета Роберт Гири, ни једна средњовјековна европска етничка прича није прича о примордијалном моменту постанка народности из којег онда произлазе њене девијације и праволинијски континутети, већ се ради о континуираном процесу креирања таквих предоџби. Ради се о „политичком присвајању, манипулацији насљеђеним именима и кривотворењима прошости у циљу креирања садашњости и будућности.“ Историја је то „констатне промјене, радикалних дисконтинуитета и политичких и културолошких цик-цак кретања, маскираних непрестаним посвајањем старих ријечи и израза у дефинисању нових реалности.“ Само и једино тако можемо схватити босански и хумски „идентитетски колоплет“ у којем је посве јасно да су сви средњовјековни идентитети ових земаља међусобно политички интересно и на сваки други начин повезани, да од времена до времена један из другога произлази, потом га закриљује, а некада и једно и друго истовремено. Оно што је, међутим јасно, јесте да ни једна од тих традиција у своме тоталитету није била довољно јака или имала времена да се, у потпуности и у смислу постсредњовјековног континуитета, наметне на простору Босне и Хумске земље. У свему томе се намеће питање због чега је православна немањићка традиција успјела опстати, а котроманићка римокатоличка није?
За то је могуће навести више разлога. Први је да, за разлику од Рашке, владари и доминантна већина босанског племства нису дијелили исту хришћанску деноминацију. Јак отпор припадника еклисиолошки јеретичке Цркве босанске римокатолизацији и окцендитацији земље, засигурно је спречавао да сакрална традиција елита постане и општеприхваћени дио популарне културе, као што се то догодило у земљама Немањића, Лазаревића и Бранковића.
Не само због вјерске унификованости, већ и због развоја урбаних центара, а према томе и урбане популарне културе у чему се, такођер, предњачило у односу на Босну. Напокон, развој феудализма одигравао се неравномјерно не само у појединим државама Западне Европе, већ и у појединим провинцијама поједниних држава, те је у зависности од локалних услова својег развитка, у свакој земљи показивао своје специфичности.
Другим ријечима, сакрални српско-православни идентитет елите постао је идентитет ширег пука, тамо гдје су за то постојали одговарајући друштвено-економски и политички предуслови, док је онај римокатолички тамо, гдје за то још увијек нису постојали предуслови, доживио слом уништењем државе и затирањем њене елите од стране Османлија 1463.
Политичка нестабилност, нестанак босанске државе и катаклизмички готово стогодишњи рат који је услиједио након тога, очигледно су довели до прекида у насљеђивању традиције, те је фрагментовано сјећање на босанску средњовјековну државност или остало на интелектуалним маргинама као у српском православном насљеђу, затим у облику дијелова преписане историографије из приморских градова (у хроникама босанских фрањеваца) или потпуно нестало (у босанскомуслиманској традицији у којој ће одредница Бошњак означавати припадност Османској држави и са одласком тог царства из Босне и нестати као политичка реалност до 1993.). Па ипак, преживјела традиција сјећања на немањићку државу код православних Срба, лојалност османском исламском калифату код босанских муслимана и сконцентрисаност превасходно на вјерски идентитет владара, а не чување њихове политичке традиције код босанских католика и њихове фрањевачке црквене елите, чиниће основу босанских идентитетских односа у наредних неколико вијекова, у чему их затиче 19. вијек и модерни национални покрети.
Вук Бачановић
Извор: Преокрет
