Пише: Оливер Јанковић
Писали смо јуче о томе како се свака државна управа легитимно и очекивано „кити“ медаљама које освајају спортисти из те земље и спортске успјехе често присваја као постигнућа своје политике. Логична веза између ове двије теме обично је привредни потенцијал, рад спортских друштава, инфраструктурна уређеност спортских борилишта, који, сви скупа, једну државу чине „заштитницом“ и „покровитељком“ спортских успјеха.
У већини земаља се овакве ствари подразумијевају и некако бива блам и срамота кад нека власт маше тим претпоставкама спортског развоја као неким великим постигнућем. То би било нешто налик томе да се у 21. вијеку хвалиш асфалтирањем неких путева, довођењем струје и интернета у јавне објекте, допремом креде или рачунара у школске установе. Наравно, лијепо је кад предсједник или премијер, дочекају или испрате спортисте на неко такмичење, честитају успјех и сл…То им, отприлике, спада и у основни опис посла. Али да се политичари понашају као селектори, да коментаришу тактику, да себе стављају у први план испред тренера и људи из савеза, то је дегутантно. Ено га Макрон на олимијском пливалишту, са поносом је гледао фантастичне успјехе француског пливача Маршана, али му није на памет падало да каже или сугерише како актуелна француска влада стоји иза тих успјеха. Једно скромно и срамежљиво „честитам“ уз израз лица који говори да предсједник државе у свом политичком мандату није Маршану ни до кољена у послу представљања државе, и да му је уопште част што се ту задесио као јединка која ће у име свих Француза стиснути руку шампиону…. Тако се то ради, и толико је то пристојно. Док је глумити селектора над селекторима и финансијера над финансијерима, омаловажавање грађана.
Мало је људи који су тужнији од нас из Журналове редакције због тога што Србија у Паризу није освојила дупло више од постигнутог, и што се, самим тим, нијесу остварила Вучићева „пророчанства“. Лако бисмо ми за то, само да је била која златна медаља више, и које укупно освојено одличје више за Србију… али није.
А то што није освојено, и то што јесте освојено, осим поноса сваком Србину, и осим части држави Србији као заједници њених грађана, и њеном реномеу у свијету, говори понешто и о системској организацији спорта унутар државе Србије и пропустима на ту тему.
Освојеним српским медаљама у Паризу, треба и може да се поноси сваки Србин и грађанин Србије, али су људи из власти и представници државне управе на зачељу те колоне. Јер, медаље у Паризу су освојили самостални борци, Срби који у спорту бију неке своје битке упркос свијету, и упркос организацији спортских такмичења у Србији. Осим Бога и самог Новака, за његово злато су заслужни Срђан и Дијана и наравно армије навијача широм српства и свијета. На жалост али и на велику срећу, Новакови резултати уопште не зависе од владајућих гарнитура у Србији, ма ко све оне биле – од његовог првог грен слема 2008 до олимпијског злата у Паризу ове године. Зато, у његовом случају, све што може и треба да уради неки предсједник или премијер јесте да примјени модел „Макрон – Маршан“: честитај и склони се, да не квариш слику. Слично је и са Каријем Пешићем који посљедњих пар година галами и виче на КСС и организацију овог спорта у Србији. Он сам, у борби са вјетрењачама овог свијета, уз подршку ванземаљаца Јокића и другара, више су учинили за српски спорт и кошарку него све политичке власти заједно. Ватерполисти такође, у парадоксалној ситуацији гашења „Звезде“ и „Партизана“, клупских просјечних успјеха и алармантног стања у српском ватерполу о ком је говорио још Прлаиновић у Рију послије првог од три везана злата – они, онако „отписани од свих“ (од медија и аналитичара, па и политичара) освајају злато.
На другој страни, оно што се зове „базични спортови“ (атлетика, пливање, гимнастика) и гдје се очекује препознатљив печат државе и система, нијесу нам донијели ништа.
А и да јесу, одговорно тврдим да су Ангелина Топић и рвач Стеван Мицић (повратник из Америке) више „сами своји мајстори“ и продукт невиђеног одрицања њихових родитеља, него израз системске државне подршке. Ако је и ње било (у некој мјери и накнадно) то је, рекосмо ли већ, нешто што поштен и цивилизован свијет подразумијева.
Рвачи, џудисти, веслачи, кајакаши, боксери…. то су дисциплине којима се политички „махало“ и гдје се као заслуга режима истицала свака свјеска и европска титула. Па, шта би са њима у Паризу?
Ако је смјена генерација на кривој нози ухватила одбојкаше и кошаркашице, и ако су баскеташи превише препотентно ушли у причу око олимијског турнира који подсјећа на руски рулет, онда се исто не би могло рећи за одбојкашице. Њихову, већ виђену златну медаљу, копију оне титуле (још увјек актуелних) првакиња свијета, пореметила је неразумна рокада селектора у сред олимпијског циклуса, у којој је селектор првак свијета (Италијан Сарторели) замијењен селектором који је на том свјетском првенству побијеђен (Италијан Гвидети). За ту рокаду сигурно нијесу криве ни Тијана Бошковић, ни Маја Огњеновић, ни остале принцезе српског спорта…
Да резимирамо, ако се политичком врху Србије не може неразумно и необјективно приписати апсолутна кривица за просјечан олимпијски биланс у односу на очекивано и реално, сигурно му се, још мање, треба приписувати заслуга за оно што су својом генијалношћу постигли Новак, Кари Пешић и неколицина визионара и трудбеника из београдских теквандо клубова какви су „Галеб“ и „Азија“
