Пише: Оливер Јанковић
Тек је средина Мастерса у Шангају, а већ има „материјала“ да га памтимо по посебности. И оној такмичарској, а и оној амбијенталној (климатски захтјевној и отежавајућој). За многе од нас неочекивано, јер је наглашавао како га, од сада, занимају само ГС надметања, овдје се појавио и наш Новак Ђоковић. И бар за сада, показује да у одсуству Синера и Алкараза, нема већих проблема са свјетском тениском омладином. То је уосталом показао и доказао цијеле ове године. Али о томе, као и о одсутној двојици рећи ћемо нешто на крају овог далекоисточног турнира.
Сада бисмо скренули пажњу на један друштвено-политички феномен, који се исказује на Далеком истоку, када караван са тениским гладијаторима стигне тамо. Овдје, за разлику од евро-атланских турнира сви навијају за Новака! И та је разлика толико очигледна и толико бучна, да човјек не може а да се не запита који ван-спортски разлози доводе до тога? Јер, они чисто спортски разлози наводили би ону чисто спортску публику да навијају за оне најбоље. Односно, не би доводили до таквог анимозитета кога имамо и водимо према Ђоковићу у Лондону, Паризу и Њујорку. Нешто друго прави разлику између блиско-европске и далеко-азијске тениске публике у односу према српском шампиону. Требало би „thinking about that“, а неки од могућих разлога су сљедећи:
-Тенис је рођен у западно-европској цивилизацији, а развио се у оној транс-атланској, па тамошња публика има урођени анимозитет према уљезу који не долази из те културе, а тако „дрско“ влада том умјетношћу.
ВАР СОБА: Прејаки за домаћу лигу, слаби за Европу – досадно!
-Тениска публика на Западу је „елитна“ и тиче се креирања неке економско-политичке и медијске идеологије, у коју се, опет, не уклапа неки вјечито пркосни и невакцинисани Србин.
-Далеки исток, а нарочито Кина, још од феномена Бате Живојиновића и митова о његовој популарности, гаји неку појачану симпатију према „другом лицу Запада“ (кога често репрезентују баш они европски и амерички хероји који нијесу прихваћени на свом континенту).
-Кина је спортска велесила која на два посљедња олимпијска циклуса има однос пата-пата са САД по броју освојених златних одличја. Што ће рећи да се ради о народу који се разумије у спорт и цијени врхунска спортска достигнућа. А нема идеолошки анимозитет према Ђоковићу, онај кога гаје Западњаци.
Како било да било, Новаку Ђоковићу дође блискији Далеки исток, од неких мјеста гдје се наосвајао титула и надоказивао како је најбољи. Па нека тако остане. Забављајмо се, у то име, у Новаковим шангајским играма.
