Пише: Оливер Јанковић
Гласовити освајач бронзе на фудбалском Мундијалу 1998, и дугогодишњи лидер Хајдука и хрватске репрезентације Игор Штимац, нашао је за сходно да осуди нацистичко дивљање „Тордциде“. То је учинио тако што је младим усијаним главама скренуо пажњу на могућност да су заведени, и да су их у овај скандал увукле њихове вође. Рекло би се: реално и коректно.
Међутим, исти Штимац је недавно имао серију наступа у којима је јавно величао пјевача Томпсона. А Томпсон, то сви знамо (видимо и чујемо), велича симболе око којих је некоћ била саздана наци-фашистичка НДХ. И не само то. Штимац вјерује да о укусима и те како вриједи расправљати. Зато громогласно осуђује сваког ко не воли овог глазбеника, и класификује га као „Југословена“ „љубитеља Србије“ итд. Такав примитиван и политички штетан однос према умјетности и историји Штимац уклизава брутално, са обје ноге, гдје год стигне и ко га год упита за сличне друштвене теме.
Игор Штимац, солидан фудбалер а лош селектор. Интересантан коментатор или стручни сарадник коментатора, али очајан пјевач. Коректан кад треба осудити навијаче за ширење мржње и тоталитаризма, а слаб на оне који исту ту мржњу и тоталитаризам промовишу. Ето, то би била карикатура онога што историја памти као феномен „Јанусових лица“, оног паганског божанства које истовремено и подједнако гледа на двије сасвим супротне стране свијета и времена.
