Пише: Оливер Јанковић
Испали смо у 1/16 финала Лиге Европе од француског Лила, у првом кораку послије групе, исто као и 2021 против Милана, и 2022 против Глазгов Ренџерса. И ето то су најбољи домети српског клупског фудбала, односно најбољег српског клуба ФК Црвене Звезде. Остало су испадања у групној фази те исте Лиге Европе, или Лиге шампиона. Звучи као неуспјех.
Из друге перспективе, ово је девета година за редом да црвено-бијели играју групну фазу неког од два најбоља европска клупска такмичења. Од тих 9 пута, имамо 4 искорака у елиминациони дио, али ето само једно коло, ни макац даље. У праву је Звездан Терзић, у дијелу саопштења послије испадања да све то значи како у посљедњој деценији имамо бољу Звезду од оне која се од 1995 (повратка у Европу послије санкција и распада СФРЈ) до 2015, пуних 20 година дакле, неуспјешно борила да из квалификационог европског љета уђе у неку од јесењих група европских такмичења. Ово је, дакле, много боља Црвена Звезда од свих њених издања послије оних митских, нестварних, сезона 1990/91 и 1991/92 када у Београду имамо титулу европског фудбалског шампиона и потом корак до новог европског финала.
И боља је не само резултатски, него и игром, ставом и конкурентношћу у односу на европске ривале. Систем такмичења се битно промијенио од дана „старе славе“ и од околности када је Црвена Звезда 70-их и 80-их година 20. вијека редовно играла завршницу (међу најбољих 8; међу најбоље 4 екипе) европских клупских такмичења. Промијенио се и систем игре, и систем формирања клупских тимова. Зато је, по много чему, овај Звездин домет у деценији 2016-2026 еквивалентан ономе што смо имали у прошлом вијеку: на корак до најбољих ( небројена четвртфинала, полуфинала Купа шампиона и Купа купова, па чак и једно финале Купа УЕФА 1979) али никад до самог краја, никад близу саме титуле. И тада, и сада, постојао је читав један свијет (тада додуше мањег обима) бољих, економски доминантнијих клубова од Црвене Звезде којима се није могло парирати. Мимо њега, Звезда је играла на равне части са остатком Европе. И то би било то. То би била есенција Терзићевог саопштења и доброг дијела наше фудбалске клупске реалности.
Оно што превазилази Терзин институционални маркетинг и позив да будемо задовољни овим поразом (испадањем) јесте сјећање на остварени домет 1991 и 1992, али и очигледна чињеница да Звездин кошаркашки клуб, истих ових дана и година озбиљно улази у зону Ф4 најбољих европских клубова. Нико није крив што нам кошаркаши (као некада фудбалери) навијачке апетите држе изнад реалних бројки и сабирања. Реално је да смо испали, и да испаднемо још који пут, али није реално да тим будемо задовољни. Јер, бити навијач Звезде значи сањати звезде, а не сабирати убоде трња и констатовати како је бол тих убода наша реалност.
Преведено на српски: Терзићу више рада, а мање саопштења. Ово прво ти, за сада, иде добро. Ово друго не приличи прваку Европе, макар он био стар три деценије.
