Пише: Оливер Јанковић
Алкараз је повезао двије вимблдонске титуле и „угазио“ Н. Ђоковића, што несумњиво представља детронизацију Србина са лондонског престола, али не бих, као Н. Шофранац, пожурио да генерализујем на нивоу глобалних тениских трендова. Тако је још прошле године Алкараз био проглашен за „дефинитивног, незамјењивог, новог, невиђеног“…. па је услиједило „лемање“ од стране Ђоковића у Синсинатију и Торину крајем прошле године.
А од тог се лемања шпамски деран није опоравио наредних 6-7 мјесеци. Али, вратимо се протеклој недјељи: дечко Катлосе, капа доље!
Није прошло ни неколико сати а сазнали смо да су Шпанци, током ЕУРО 2024, под Лапуентеом, повезали седам побједа над Хрватском, Италијом, Албанијом, Грузијом, Њемачком, Француском и на концу – Енглеском. Све у току игре, без натезања са пеналима. И све надиграни противници којима су Шпанци пунили мрежу или их приморавали да то сами себи ураде. Побјеђивали су и велике фаворите и аутсајдере, и успаване џинове и екипе у пуној форми. Што би народ рекао, Шпанци су на овом првенству надиграли све „и мало и велико, и младо и старо“.
Па још са 8 играча из Баскије (Сан Себастијан и Билбао) и тек 4 из Реала и Барселоне. Податак је који говори да се Лапуенте досјетио како су репрезентацији потребнији дух и срце него сјај звијезда кованих под чекићем великих клупских корпорација. Убједљиво, никад убједљивије нико није освојио неки ЕУРО, па још од, не знам, исте те Шпаније 2012 или 2008. Само овај пут још снажнија (резултатски и играчки) „фурија“ него у та два наврата.
И коначно, у раним јутарњим европским сатима, у Мајамију на Флориди, Аргентина је повезала наслов свјетског првака са насловом најбољег на Copa America. Повезала га побједом над „непобједивом“ Колумбијом. Потражите побједнички гол Аргентине па га упоредите са два гола Шпаније против Енглеза. Видјећете да је то „исти језик“. Динамично, темпераментно, јасно и гласно.
И све три повезнице, сва три спајања титула и побједа, одиграла су се у шпанској говорној галаксији. Шпанци, мега, веле, архи мајстори фудбала, тениса, кошарке, рукомета, ватерполо, тениса…. извозници културе и језика који, очигледно, најбоље разумију колективну игру са лоптом, још боље него игру са биковима или фламенго, заслужили су да им се цио свијет диви, и да их и ми узмемо као узор. Не само зато што нијесу и неће признати независност Косова, него зато што не признају ни пораз ни реми.
