Пише: Оливер Јанковић
Вредјело је јутрос устати прије пјетлова, и бити свједок историјске одбојкашке утакмице у којој је Србија, јуначки, неочекивано и бриљантно побједила „од себе бољега“, репрезентацију Бразила, и то без изгубљеног сета – 3:0 ! Тешко је, некоме ко не прати спортска дешавања, приближити значај овог подвига, али ако неко иоле зна како стоје ствари у српском спорту, па још ако неко елементарно познаје свјетску одбојку, јасно је да се у Манили десило чудо над чудима. Бразил је вишеструки свјетски и олимпијски шампион, а ове године трећа екипа у Свјетској лиги, и прије меча са Србијом водећи тим у нашој групи са двије рутинске побједе (3:0, 3:1) против Чешке и Кине. На другој страни, Србија (са све СР Југославијом, те С и ЦГ) јесте стари шампион Европе и олимпијски побједник, али ова садашња постава „орлова“ одавно није повезала неки бољи резултат (прваци Европе 2019; освајачи Свјетске лиге 2016…). Напротив честа смјена селектора, ни близу олимпијској или свјетског медаљи од почетка овога вијека. И – јако лош старт на овом мундијалу (убједљив пораз од Чешке 0:3) и долазак у ситуацију да се „вадиш“ против Бразила!?
И управо су ово околности које ову побједу Србије чине невјероватном. Меч у ком су већ прежаљени, против Бразила који је објективно гледано, по свим играчким (досадашњим) параметрима, јачи тим, и меч у ком је требало показати све што се цијеле године није показао. Али, ако неко има квалитета у себи, управо ће га показати у највећем могућем искушењу. Прорадио је сервис (ризичан али квалитетан кад је било најпотребније), дрзнуо се блок против најубојитијег напада, осоколио се пријем за најнепредвидивији сервис са Копакабане…. И наједном, потпуно анонимни момци, са само пар искусних играча крај себе, кренули су да евентуално „откину барем један сет“ Бразилу. А када су то успјели, „усудили су се“ да нападну Бразил и у другом сету. Већ средином тог другог сета видјело се да Бразилци нијесу у ритму самбе, и да је читава атмосфера на паркету посебна, атипична. Овдје треба истаћи да претходне двије побједе Бразила нијесу учиниле незаинтересованим тим „кариока“. Напротив, Бразил је овим поразом довео себе у ситуацију да стрепи од испадања са првенства.
„Чудо у Манили“ наравно не може да остане само на овој побједи. Ако икада има смисла рећи да „више ништа неће бити исто“ то је управо ова ситуација. Вишегодишњег смјена генерација у српској одбојци, недостатак правих резултата, момци који у својој биографији немају ауторитет побједника, – само послије два сата утакмице на Филипинима, постали су „побједници над Бразилом“. Успјели су да се пласирају у осмину-финала са два везана тријумфа од по 3:0. Име Србије, наједном, опет нешто значи противницима до мјере да су забринути како зауставити ову еуфорију. Е тако настају праве екипе.
И што је најважније, овај успјех младих одбојкаша истовремено показује пут осталим српским спортистима како треба играти кад је тешко, и када је наспрам тебе неко веома и врло јачи. За разлику од Пиксијевог приступа мечу са Енглезима, румунски стручњак на клупи Србије је заиста пренио својим играчима информацију да је лопта округла и да је подједнак број играча (људи од крви и меса) на обје стране терена, те да репрезентативци Србије знају да играју то – што цио живот тренирају. Тако се почиње утакмица у којој се надаш барем једном сету/голу, у којој вјерујеш да ти то можеш, а на крају је завршиш као побједник.
Сада, када ово јато „орлића“ има иза себе овакву побједу, баш ме занима гдје им је граница?