Пише: Оливер Јанковић
Олимпијске игре дакле, нијесу и не могу бити свођење годишњег биланса, или неко административно набрајање ко је шта освојио у четворогодишњем олимпијском циклусу…. Не. Ово су Игре, и на њима треба играти, надметати се, и на борилишту доказати онај резултат са којим си се квалификовао. У том грму лежи зец разлике између наших навијачких очекивања уочи Игара, и онога што се са њима заправо збило.
И Олимпијски комитет Србије, и државни врх Србије који овакве теме користи у пропагандне сврхе сопствене политичке рекламе, али и велики број навијача, очекивали су двоцифрен број медаља, и резултате – најбоље до сада на олимпијадама. Овдје смо у више наврата писали како респектабилан број такмичара из Србије (треба се квалификовати кроз нека такмичења, освојити неке резултатске норме), њих 112 реално очекује између 10 и 12 медаља.
Јер, из српског олимпијског тима у Париз су дошли све сами актуелни свјетски или европски прваци у својим дисциплинама, и људи који се налазе у самом врху ранг-листа свјетских организација њиховог спорта. Зато је број од 5 освојених медаља, у односу на та и таква очекивања, више него скроман. Нешто као – половичан успјех српског спорта. Поготово у односу на број освојених медаља на прошлим и претпрошлим играма (9 у Токију; 8 у Рију).
Међутим, Игре не само што не трпе свођење годишњег салда и славу јучерашњих успјеха, него очас одувају и сваку навијачку калкулацију. Изокрену је наопачке, покажу је некад смијешном, а некад прескромном.
Тако се збило и сад. 12 медаља се испоставило недостижан број за тим спортиста на које се сручила лавина повреда (Топић, Шпановић и Мицић) и необичних парадокса са постигнутим побједама и временима, које се нијесу десиле у прави дан (баскеташи, веслачи, кајакаши, џудисти).
Па ипак, Игре у Паризу 2024. завршене су за Србију врло успјешно. Изједначен рекорд злата из Токија, Сеула 1988 и Мексика 1968. Уз то: најбољи пласман самосталне Србије на олимпијској табели медаља (27. мјесто) и статус (по први пут) најуспјешније државе међу бившим југословенским републикама.
Ако овоме додамо планетарну препознатљивост српских олимпијских успјеха у Паризу 2024 ( Ђоковић коначно, са свим великим рекордима о којима свијет бруји, повезао олимпијско злато; кошаркаши се реванширали Њемцима за прошлогидишње финале Мундобаскета и баш надиграли и њих и амерички „дрим тим“; ватерполисти изједначили свјетски „рекорд“ од три везана олимпијска злата који су до сад држали Мађари Сиднеј-Атина-Пекинг и Британци од прије 100 година) онда можемо рећи да се, као у некој бајци, такмичарски просјек наших резултата који се „вукао“ као неки спори воз кроз ово такмичење, наједном претворио у сасвим пристојан успјех, достојан правог славља, и- како кажу на билбордима широм Црне Горе – поноса.
