Пише: Оливер Јанковић
Од када је, прије 4 године, преузео селекторско мјесто на клупи Србије, Драган Стојковић има 100 % успјех у квалификацијама. Директни пласмани на Мундијал 2022 и ЕУРО 2024. Наличје тог успјеха гледа нас из чињенице да смо у оба квалификациона циклуса стријепили до самог краја, те да се нијесмо прославили тамо гдје смо отишли.
Неки кажу да Србија више нема квалитет који је имала прије 10-так година са Видићем, Ивановићем, Тадићем… Док се другима чини да Пикси није извукао максимум из постојећег потенцијала. Ни близу тога. А можда је одговор у спором подизању система, и да актуелни играчки кадар Србије треба времена и утакмица да би прорадио на задовољавајућем нивоу. У том случају „орлови“ очигледно не лете исувише рано.
Утакмица против Албаније и није толико лоша резултатски, па ни у погледу теренске доминације или рецимо броја шанси на страни Србије. Другим ријечима: није се ни Енглеска наиграла против Албаније у Лондону. Али оно што нас брине, боље рећи, оно што никако не волимо, то је тенденција да се и даље (нападачке) акције граде тако што се лопта враћа голману, и тако што фудбалери Србије имају очајно много додира са лоптом прије него што „виде“ шта ће и куда ће даље са њом. У том погледу очекујемо размрдавање кроз даљи ток квалификација.
Распоред је идеалан. Послије гостовања у Албанији на ком се није десио никакав непријатан резултат, имамо два меча за разгибавање (Андора и Летонија) па утакмица са Енглеском код куће, коју би могли и морали да дочекамо раширених крила.
