Piše: Oliver Janković
Fudbaleri Holandije i Turske prekinuli su sramnu uspavanku EURO 2024 što su nam je priredili najprije Francuzi i Portugalci preksinoć, a zatim Englezi i Švajcarci juče. Sve je prštalo na Olimpijskom stadionu u Berlinu, a imao je Redžep Erdogan rašta i dolaziti. Turci su igrali i srcem i umijećem, na isti način uzvratili su Holandjani, pa spektakl nije izostao. Manje kalkulacija i opreza i puno više igre, driblinga, pasova i šuteva iz svih pozicija. Da se posrame MBape, Kejn, Ronaldo i društvo…
Na osnovu svega viđenog bila bi nepravda da se u finalu ne nađu dvije najaktivnije i najefikasnije ekipe ovog takmičenja: Španija i Holandija. Jer, po meni Francuska i Engleska demonstriraju mučan splet umora, neuigranosti i taktičke opreznosti od koje i najvećim ljubiteljima fudbala dođe da izađu u šetnju tokom njihovih utakmica. E sad, hoće li im poći za rukom da umrtve kompaktne i rastrčane zajednice Španaca i Holanđana, pa da opet prođu na penale (jer u toku 120 min nemaju nikakve šanse u igri za gol više) to je jedino pitanje predstojećeg polufinala.
Elis Bektaš: Crnogorska rezolucija – glas ljudskosti između navijačkog arlaukanja
Španija i Holandija su pokazale šta znači ljepota kolektivne igre u kojoj, pored tolikih zvijezda u njihovim ekipama, ne znaš ko je tu bolji od koga, od koga presudno zavisi igra, jer – svi igraju. I Olmo, i Rodri, i Karvahal… i Van Dajk, i De Paj i Gakpo. Na drugoj strani imamo utisak da kad ne ide MBapeu i Kejnu, staje sve.
Predviđam dakle i navijam da vidimo reprizu finala Mudijala iz 2010. U tom slučaju garantujem i nezaboravan meč, sličan onom u Južnoj Africi.
Istovremeno, negdje u svemiru, Đoković pokazuje ljepote individualnog sporta, onda kada ga igraš po pravilima i u okvirima istog. Prija mu vimbldonska trava, igra sve bolje, uživa u igri. Za razliku od Luke Dončića koji košarku pokušava da pretvori u individualni sport, i zato su slovenački košarkaši u kvalifikacijama za olimpijske igre prošli kao i njihovi fudbaleri u pokušajima da daju gol sa bijele tačke.
